“Naš paviljon je bio specifičan za lokaciju,
ali u svojoj srži pomaže u rešavanju problema koji je univerzalan.”
– Brett Mahon
Industrijsko nasleđe Rijeke danas je izuzetno zanemareno i nedovoljno iskorišćeno. Za neke, ovo je to bila velika inspiracija. Mladi arhitekti Brett Mahon, Joonas Parviainen, Saagar Tulshan, Shreyansh Sett i Vanja Borović postavili su sebi izazov dodavanja novog delića nedovršene puzle riječke Delte, a ubrzo im se pridružila i kreativna moć 23 mlada Eašana (možete pronaći definiciju “Eašana” ovde).
Razgovarali smo sa timom radionice Level Up, u nadi da ćemo dublje zaroniti u njihove inspiracije i težnje u vezi sa paviljonom, koji je u međuvremenu postao široko rasprostranjen na internetu i zapažen je od brojnih profesionalnih medija.
Za početak, u kakvoj je Level Up relaciji sa prošlogodišnjom EASA temom “Re”? Ako ste ranije radili sa sličnim konstrukcijama, šta je ovog puta bilo drugačije?
Saagar: Level Up je uspostavio temu Re:EASA-e na dva načina, prvi je bio da re:iskoristi i podmladi napušteni i nedovono iskorišćeni spoljašnji prostor; drugi je bio upotreba materijala koji se mogu re:ciklirati i koji obično nisu deo mejnstrima. Radili smo dosta sa drvetom ranije, ali ovo je bio prvi put da smo koristili čeličnu skelu kao konstrukcijski okvir.
Joonas: Level Up se bavio promišljanjem postojećeg okruženja ispred Exportdrva, kako napraviti krov sa takvim potencijalom 180-stepene vizure Rijeke pristupačnim i privlačnim. Znali smo da će struktura biti samo privremena i hteli smo omogućiti ponovno korišćenje svega što smo koristili za paviljon nakon što je demontiran. Skela i drvo se kasnije mogu koristiti za nešto drugo.
Temu smo shvatili ozbiljno i mnogo smo razmišljali o filozofiji paviljona: šta tamo treba sagraditi, ako išta, i zašto? Proces dizajniranja za Level Up je bio zaista plodonosan. Pre crtanja ili modelovanja, sedmicama smo razgovarali preko skype-a i facebook-a o cilju radionice. Kada smo počeli da modelujemo paviljon, trebalo nam je samo dva dana da napravimo dizajn, jer smo tada već znali sve što smo želeli da postignemo.
Brett: Kao što su Joonas i Saagar objasnili, proces je bio prilično promišljen s mnogo pitanja o potrebi intervencije. Od samog početka smo uvek razmišljali o strukturi koja bi omogućila adaptivnu ponovnu upotrebu i kako se ideja razvijala, tako je i filozofija “Re” – u smislu da smo želeli stvoriti strukturu koja bi se uključila u postojeću situaciju i poboljšala ju. Aosfera koja bi, stoga, pokazala rešenje koje ne uključuje uništavanje, već adaptaciju. Kao što Saagar kaže, mi smo u prošlosti mnogo radili sa drvetom, iako je ovaj put naglasak bio stavljen na brzinu i jednostavnost konstrukcije u modularnom obliku sa drvetom, jer je sama struktura bila mnogo veća od prethodnih struktura na kojima smo radili.
Vanja: Ovo je bila moja prva građevinska radionica, a i moje prvo iskustvo u radu sa ovakvim materijalima, tako da je sve bilo novo i uzbudljivo za mene. Momci su bili veoma vešti u pravilnom tretmanu drveta, dosta su naučili mene i učesnike, a rad na skelama nije predstavljalo nikakve probleme. Lepota ovih materijala je u tome što su univerzalni, i zbog toga smo od početka procesa dizajniranja imali viziju ponovnog korišćenja i recikliranja strukture nakon isteka predviđenog životnog veka. Iako se još uvijek nadam da će se jednog dana naš dizajn naći u stalnom životu Delte i Rijeke.
Imali ste veliku odgovornost da nadgledate više od dvadeset učesnika. Ne sumnjamo da je to za njih bilo dragoceno iskustvo, ali šta su oni vas naučili kao tutore?
Saagar: Imali smo sreću da imamo divan tim talentovanih pojedinaca iz 22 zemlje. Učesnici su ponudili mnogo različitih perspektiva, od istraživanja različitih pristupa prema materijalu, do unapređenja efikasnosti naših tokova rada jer smo bili u tesnom rasporedu. Što je još važnije, radionica je bila mešavina različitih kultura, ideja i misli. Naša najvrednija zaostavština iz Level Up-a bila je porodica koju smo postali dok smo zajedno radili na montaži ovog paviljona.
Shreyansh: Naš proces rada u timu bio je zasnovan na temeljima poverenja i bio je vrlo nehijerarhijski po prirodi. I bili smo veoma srećni što smo mogli tako da funkcionišemo. Kad god radite javni projekat, konstrukcija je na drugom mestu u odnosu na ljude, pa je tako i naša radionica bila strukturirana. Počeli smo sa ciljem da učimo jedni od drugih i na taj način smo se pobrinuli da tokom selekcije tima imamo ljude iz što više zemalja kako bismo proširili naš spektar učenja. Naši učesnici su bili neverovatna grupa ljudi koji su timu i strukturi dodali mnogo karaktera, tako da nije bilo potrebe za nadgledanjem. Iskustvo podučavanja je stoga bilo veoma kulturološko iskustvo. Bilo je još mnogo toga što se događalo oko procesa koji nije bio arhitektonski. Od ljudi koji plešu do muzike iz različitih zemalja pa čak i kuvaju različitu hranu, zaista je to bila kosmopolitska afera.
Joonas: Verujem da niko od nas tutora nije radio na tako velikoj konstrukciji i ranije, ali zajedno sa čudesnom ekipom sve je prošlo dobro i uspeli smo da završimo na vreme da bi svi uživali u Level Up-u pre nego što je događaj završen. Timski duh koji smo imali zajedno bio je nešto posebno za tako veliku konstruktersku radionicu. Naporan rad u iscrpljujućoj vrućini bio je izbalansiran sa dosta zabave. Jedan od nezaboravnih trenutaka bio je kada su svi zaplesali i vikali uz Rijaninu pesmu „Umbrella“ pod kišobranom za vreme jednog od iznenadnih tuširanja koji su gotovo svakodnevno zahvatali Exportdrvo, ili kada je celi tim gotovo propustio našu radioničku prezentaciju jer smo umesto toga izblejali na Level Up-u, zajedno uživajući u tek završenom paviljonu.
Da li smatrate da je vaša radionica specifična za određenu lokaciju ili akontekstualna? Da li je Rijeka bila presudna za uspeh Level Up-a ili bi mogla biti implementirana kao „tipološko rešenje“ u bilo koju industrijsku lokaciju sa sličnim problemima kao Exportdrvo?
Saagar: Dizajn paviljona je bio veoma specifičan za lokaciju, ali pristup ovom dizajnu i okviru koji smo stvorili oko upotrebe materijala i utilitarnosti je akontekstualan, struktura je modularna i može se reprodukovati da odgovara praktično bilo kom drugom kontekstu. Exportdrvo i Rijeka su nam dali savršenu podlogu za testiranje ove tipologije zbog njihovog post-industrijskog identiteta i potrebe za adaptacijom i ponovnom upotrebom tih bivših industrijskih područja kao novih javnih prostora.
Brett: Pošto sam odrastao u post-industrijskom gradu, osećam da su problemi prilično univerzalni u mnogim gradovima. Kao što kaže Saagar, naš paviljon je bio specifičan za lokaciju, ali u svojoj srži pomaže u rešavanju problema koji je univerzalan. Ne bih rekao da je to rešenje, već više katalizator za rešenje u suočavanju s bivšim industrijskim lokacijama kojima preti besmisleno rušenje.
Shreyansh: Level Up kao ideja je bila veoma specifična za lokaciju. Ideja je potekla sa sajta. Pre nego što smo znali šta želimo da gradimo, znali smo gde želimo da gradimo. Tada je celi proces razvijen oko namere da se sa poštovanjem odnosimo prema mestu. Namera je bila da se privuče više ljudi u zgradu Exportdrva koja gubi svoj značaj. Sam obrazac je diktiran od strane mesta. Na primer, robusne drvene platforme su stvorene da izdrže visoke brzine vetra u Rijeci, a razmak u platformama je omogućio da vetar prolazi lako, a da struktura ne bude zahvaćena. Dakle, ona je veoma usredsređena na lokaciju, ali takođe ima prostora da bude “topološka” u smislu ideje. To je jedan od razloga zbog kojih smo odabrali materijale sa kojima smo gradili. Jednostavna skela i drvo. Ono što je lako dostupno i može se rastaviti i ponovo montirati gde god se pojavi potreba za mešanjem oko granica trajnosti i efemernosti.
Joonas: Nijedan dizajn ne bi trebalo da bude kopiran kao takav na drugo mesto, jer verujem da je arhitektura uvek specifična za gradilište, ali koncept – zauzima nedovoljno mesto i pretvara ga u privlačan javni prostor, ponovnu upotrebu građevinskih materijala, koristeći postojeći industrijski prostorni sistem kao primarnu strukturu – lako se može primeniti i drugde. Mislim da se Level Up nije baš odnosio na rešavanje problema, već na to da vidimo i shvatimo skriveni potencijal okruženja. Slična mesta se mogu naći praktično svuda oko nas, ali najplodnije bi bilo koncentrisati se na pretvaranje nedovoljno korišćenih ili neoblikovanih prostora u nešto posebno. Na taj način će se izgraditi okruženje kao celina.
Vanja: Dizajn je inspirisan mestom i našom željom da stvorimo novi javni prostor za specifičnu industrijsku zonu u Rijeci i njene potrebe. Dok smo dizajnirali strukturu, fokusirali smo se na stvaranje privlačnog dizajna koji će uključiti zajednicu u niz aktivnosti, i stvoriti društveni prostor u kome će svi u društvu učestvovati. Osim toga, modularni sistem koji smo koristili može se samostalno kreirati i zatim koristiti u različitim sistemima za drugu lokaciju sa sličnim potrebama.
Primetili smo da je Level Up bila jedna od najinkluzivnijih radionica. Konkretno, sarađivali ste sa Masonry, Rijeak i Nomads. Koliko je važna saradnja između različitih radionica na EASA-i? Imate li neki savet koji možete ponuditi budućim tutorima?
Saagar: Mislim da je potpuna otvorenost za saradnju sa drugim radionicama doprinela uspehu Level Up-a. Cenimo spremnost na saradnju od strane drugih radionicama i kako je RE: EASA postala katalizator te inicijative. Tokom trajanja RE:EASA-e smo razmenjivali ideje, tehnike i učesnike. Verujemo da radionice i projekti moraju iskoristiti otvoreni EASA okvir i ne raditi u silosima. Saradnja je vrednost na kojoj temeljimo našu filozofiju i ona nam pomaže da na EASA-i dosegnemo svoj maksimalni potencijal.
Joonas: Za istinsku saradnju korisno je imati dobro definisane zadatke koje možete podeliti s drugim radionicama, ili im omogućiti da nadograde ono što ste učinili. Razmera Level Up-a omogućila je da deluje kao platforma za druge radionice. Na primer, Rijeak je video potencijal u nepotpunoj strukturi i stavio svoju ljuljašku čim smo podigli skelu. Sa Masonry smo zajedno osmislili predivne mozaičke stepenike koje su napravili za nas.
Brett: Još jedna korisna stvar koju treba dodati je da je kontinuirani dijalog i komunikacija ključ za saradnju. Na EASA-i stvari se mogu brzo kretati i uvek je važno održavati otvoreni dijalog i nastaviti deliti ideje naizmenično, saradnja nije samo dodatak nečijoj ideji, to je razgovor između više strana od početka do kraja. Mislim da okolina i otvorenost EASA-e zaista dozvoljava da se to desi.
Shreiansh: Saradnja je budućnost naše profesije, a ne samo na EASA-i. Značajne saradnje uvek dodaju vrednost projektu. Tako smo bili veoma otvoreni za razumevanje i rad sa drugim radionicama. To nam je pomoglo da rešimo i najsitnije detalje koji inače ne bi bili mogući u takvoj meri. Na primer, tekstura i veličina kamena na ručno izrađenim betonskim stepenicima.
Budući da je struktura programski neutralna i zahteva interakciju, da li je EASA zajednica ponudila neočekivanu upotrebu platforme na koju nikada niste računali?
Saagar: To je sjajan način da se gleda na javni prostori uopšte, možete ih dizajnirati za specifičnu upotrebu i funkciju, ali način na koji javnost odgovara na njih uvek će vas iznenaditi. Drugi način da se ovo kaže je da iako javni prostor treba da zadovolji neku potrebu ili utilitarnost, važno je da on bude fleksibilan da bi zaista bio deo zajedničkih dobara. U vreme kada smo radili na Level Up-u, koristili smo ga kao paviljon za projekciju filmova, platformu za gledanje, zabave, spavanje, binu za performanse itd. Radujemo se drugim kreativnijim načinima na koje će ljudi koristiti ovaj paviljon.
Joonas: Mislim da nismo očekivali da će iko preći na krovnu terasu pre nego što smo napravili stepenike, ali na polovini trajanja EASA-e ljudi su počeli da spavaju na vrhu zbog savršenih uslova spavanja napolju, u poređenju sa toplotom i vlagom unutra. Tokom druge nedelje počeli smo da radimo svaki dan sa pedesetak Eašana koji su se probudili na Level Up-u.
Brett: Tokom dve sedmice EASA-e imam osećaj da je sama struktura videla sve moguće aktivnosti, od kojih se neke verovatno ne mogu opisati rečima. Bilo je sjajno videti kako se koristi od trenutka kada je prvi komad podne obloge bio položen i često sam pomišljao, “kako su ljudi uspeli da se popnu tamo”, jer nije bilo puta do gore i sve je bilo premešteno u ćošak kako bi se onemogućio pristup. Uskoro smo počeli da verujemo i prihvatamo da će ljudi koristiti strukturu dok još radimo na njoj.
Shreyansh: Cela namera Level Up-a bila je da deluje kao prostor za interakciju za ljude, sa Exportdrvo kao pozadinom. I dok smo hteli da ljudi međusobno komuniciraju, nikada nismo hteli da diktiramo aktivnost prema strukturi. Trebalo je da bude platforma, platforma koja se može transformisati u ono što želite da bude. I tako je bilo. Ljudi su radili svašta na toj strukturi. Video sam ljude kako gledaju filmove sa brdima u pozadini, osvrću se na neki duboki razgovor dok gledaju na zalazak sunca na moru, piju uz pogled na centar grada ispred strukture tačno preko kanala, a neki su čak i vodili ljubav pod zvezdanim nebom iznad palube Level Up-a. Od spavanja do plesa, ljudi su radili sve na toj strukturi. I bilo je prilično uzbudljivo videti to. Uvek osećam da su ljudi ti koji dodaju vrednost prostoru. Način na koji ih vole, reaguju na njega – to je ono što čini pomak i EASA zajednica i Riječani su bili vrlo ljubazni u uzvraćanju svoje ljubavi prema Level Up-u.
Tutori: Brett Mahon (Severna Irska), Joonas Parviainen (Finska), Saagar Tulshan (Indija), Shreyansh Sett (Indija), Vanja Borović (Hrvatska)
Participanti: Ana Mateos, Anna Opitz, Anton Fedin, Ásta María Thorsteinsdóttir, Ayşe Tuğçe Pınar, Birgit Fløystad, Caro Andrade, Ciaran Magee, Chloë Reyda, Felic Micallef, Gleb Rudenya, Glenn McNamara, Gustavs Grasis, Ilia Bebi, Joanna Lewanska, Julia Triches, Julien Hermant, Klemen Mraz, Mattea Fenech, Samúel Aron Laufdal Guðlaugsson, Sebastian Bidault, Simona Svitkova, Tadhg Spain
Fotografije: Rahul Palagani
Intervju i prevod: Igor Vukičević
