Budim se. Govorim dobro jutro na pedeset jezika. Iza parkinga, u pidžami, perem zube. Baster je odavno shvatio da u mom doručku nema salame, pa mi više ni ne prilazi. Život tiho pleše sa obe strane Mrtvog kanala.
U Rijeci nije teško ustati rano i prionuti na posao. U Rijeci ništa nije teško i ništa nije „posao”. U 9 sati sam uveliko razbudio Zokija sa novim tehničko-logističkim nevoljama u Ivexu. Da umirim situaciju, delim bademe tutorima i participantima. Kroz masu srdačno pozdravljam gospodina Turata i uveravam ga da je sve u savršenom redu. Zapisujem pesme koje želim da čujem u EASA.fm muzičkom kombiju dok mi ne nestane mastila u hemijskoj olovci. Šine stare železničke pruge me vode do ručka. Na ulaznom stepeništu, rasplakana devojčica me gleda kako jedem svoj sendvič.
Pitam Lucu da li joj je potreban anđeo. Poželim Kikiju dobar tek. Otvaram ulaznu kapiju samo za Eniu. Zaboravljam da čestitam Filipu rođendan. Ometam Vanu dok uživa u Malinskoj. Obasipam Marina sa nebitnim pitanjima. Krišom pravim Elizabeti besplatnu kafu. Mornarski pozdravljam Maria koji pevuši. Šaljem Almi nekoliko molbi i mnogo pusa. Masiram Viliju napeta leđa. Obećavam Dori da će sve biti okej. Upoznajem Ivana poslednji dan. Tražim Bruna da idemo na sladoled!
Jadran me doziva. Galebovi lete iznad električnih brusilica, a ja prvim autobusom odlazim do najdalje i najlepše plaže. U jednom džepu mi je krema za sunčanje, a u drugom – kabanica, za svaki slučaj. Voda je čista bez obzira na opšteprisutne luke i brodogradilišta. Zaboravio sam i na sat i na kalendar. Pustio sam Rijeku da me vodi svojim tokom. U Exportdrvo vraćam more u bradi, so u obrvama i sjaj u očima. Žurim do Ivexa da budem prvi u redu za Tapaland. Od grčkog tima hitno tražim recept za kolokythokeftedes.
Delta je u srcu grada. Svuda oko nas, mediteranska vernakularna arhitektura je u hladnom zagrljaju sa modernističkim industrijskim kompleksima. Kule bizarno izviru iz panorame kao spomenici nekom pravednijem društvu. Na nasumičnim mestima se pojavljuje narandžasta boja – od najstarijih autobusa do najnovijih pločnika. Rječina reže brdo sve do Hartere. U sci-fi pejzaže su utisnuti španski zvuci i miris sangrije koja je delo [x]rite ekipe. Oni su budni danju i još budniji noću. Delim ćirilične tetovaže ukradenim markerom sa šanka. Kako drevna balkanska tradicija nalaže, posle pijanke se kolektivno ide do najbližeg bu re: ka. Nakon što se u Exportdrvu pređe kapija na kojoj vam neko trezan autorizuje ulazak, povraćanje je dozvoljeno, ali isključivo u slavčučnju. Pijem gutljaj zirinča od žutike za laku noć i sanjam jednog lepog bež Jugića.
U EASA Dnevnoj Sobi na spratu nalazi se efemerni 303 Kutak. Tu naši prijatelji i budući dopisnici mogu da se počaste primercima poslednjeg broja časopisa, novim vizitkama, kao i legendarnim narandžastim prslucima re:kreiranim sa 303 šablonima. U Kutku se može pronaći i 303 Dnevnik koji je pun anonimnih remek-dela. Održana je minijaturna pop-up radionica na kojoj smo pričali o prošlosti i budućnosti časopisa. Za uzvrat smo dobili dragocene savete, podršku i nadu da će i drugi pokrenuti slične publikacije i platforme u svojim državama. Saznali smo da neki već jesu – Tonic (Škotska), Polemik (Danska) i Klin (Belorusija).
Petnaest dana i petnaest noći kasnije, nastala su monumentalna aluminijumska ulazna vrata, biblioteka uspomena, pešački most od kanapa, pa čak i nova svetska valuta. Arhitekte se ne šale.
Roštilji u parku, lizalice u mraku.
Znate o čemu pričam.
303 ekipa:
Bruno Lang-Kosić, Kristijan Mamić, Vili Rakita, Mihaela Sladović, Andrea Stanić, Dino Jozić, Nedžla Seferović, Igor Rajković, Andrea Aleksić, Dragan Petrović i Igor Vukičević
Autor foto eseja: Igor Vukičević
