Kako bismo vam približili dešavanja u Rijeci na ovogodišnjoj EASA-i, evo intervjua sa tutorima fenomenalne Augmented Experience radionice. Disecirali su napuštene riječke prostore, ispitivali ih, zapisivali o njima i crtali ih, onda sve to sastavili i digitalizovali za vaše gladne oči. Ovo je projekat za sve koji su propustili da istraže magične riječke urbane džepove, ali i svakako za one koji su ih videli i dobro ih znaju – Augmented Experience će izvitoperiti vašu percepciju tih prostora! Rezultate radionice možete videti ovde kao i na instagram stranici radionice.

Hristina i Nikola, tutori radionice, pridružili su nam se u intervjuu o svom digitalno-analognom projektu. Pogledajte šta imaju reći!

Ove godine tema EASA-e je RE:EASA. Famozno RE je jako široko kao tema i podložno raznim interpretacijama: Kako ste vi pristupili ovoj temi i na koji način AE odgovara na nju?

H: RE je u slučaju naše radionice interpretirano kao ponovno, iskustveno novo, doživljavanje Rijeke. Tema EASA-e je postavljena vrlo kontekstualno, sa željom da se radionice bave gradom u kojem se nalaze. Mi smo želeli da radionica ima snažnog uticaja na lokalnu sredinu, tako se  Augmented Experience radionica odnosi upravo na REinterpretaciju, to jest, transkripciju nekog postojećeg prostora koristeći za to specifične alate.

N: Želeli smo da napravimo radionicu na koju bismo se i mi sami prijavili. Hristina i ja smo se i upoznali na jednoj sličnoj radionici, pa smo shvatili da je podjednako važno napraviti dobru atmosferu u grupi, da se participanti druže, rade i zabavljaju istovremeno, ali da na kraju ipak proizvedemo rezultat s kojim će svako od njih da bude ponosan i zadovoljan sa onim šta je proizveo – nazovimo ga Augmented EASA Experience.

Šta je Augmented Experience?

N: Augmented Experience, pored toga što je radionica, to je iskustvo o prostoru koje treba da ostane u participantima i nakon završetka radionice – iskustvo o drugačijim percepcijama prostora, o drugačijim razmerama, poigravanje sa apstrakcijom i sa detaljima. Potpuno je drugačiji osećaj kada se jedan isti crtež sagledava na papiru, u odnosu na to kada stavite virtuelne naočare i nad vama se nadvija džinovski crtež krana, dvadeset puta veći od vas.

H: Radionica je osmišljena sa idejom da se ispita pretpostavljeni simbiotički odnos analognih likovnih tehnika u arhitekturi i virtuelne reprezentacije prostora. Dakle, analogne (ručne) tehnike crtanja koriste se za transkripciju prostora, a virtuelne naočare (VR headsets) za njegovo sagledavanje. Kada spojite ta dva, dobijete novu augmentovanu perspektivu različitih gradskih prostora.

Da li ste se ranije bavili temom virtuelnog prostora? Kako ste došli na ideju kombinovanja analognih i digitalnih tehnika?

N: Tema virtuelnog prostora u arhitekturi pojavila se kao zajedničko interesovanje u okviru rada u arhitektonskom studiju. U praksi smo godinama eksperimentisali sa tehnikom stvaranja virtuelnog prostora, odnosno stvaranja sferičnih slika, fotografija i 3d modela. Razvojem pametnih telefona, tehnologija za ovaj vid prezentacije je postala dostupna svima, a popularizovala se preko društvenih mreža. Počeli smo da eksperimentišemo sa grafičkom obradom takvih slika, ali onda je Hristina to dovela na novi nivo u svom naučno-istražovačkom radu kombinovanjem sa analognim tehnikama.

H: Arhitektonski crtež je tema kojom se bavim na doktorskim studijama na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Virtuelna realnost kao aktuelna tema u svetu nametnula se kao novo polje za eksperimentisanje u domenu (re)prezentacije prostora kroz arhitektonski crtež. Ideja kombinovanja analognih i digitalnih tehnika usledila je iz želje da se pobegne od vrlo definisane i kontrolisane pojavnosti digitalne linije u arhitektonskom crtežu.

Analogno je, u tom smislu, nepredvidljivo i ukazuje na nezaobilaznu prisutnost autora koja je vidljiva u svakom potezu rapidografa, tuša ili markera. Nepredviđene ,,greške’’ su nekontrolisani likovni izraz koji odiše jedinstvenošću koja se ne može postići upotrebom digitalnih tehnologija.

Digitalno, sa druge strane, u kontekstu prezentacije rada, nudi beskrajne mogućnosti njegovog sagledavanja. U tom smislu, upotreba digitalnih tehnologija za generisanje virtuelne stvarnosti naglašava prisustvo posmatrača nudeći mu slobodu u pronalaženju sopstvenog ugla gledanja i doživljavanja iste slike, smeštajući ga time u delimično autorsku poziciju kao kreatora različitih, uvek novih, svetova unutar nje.

Šta bi “idealni participant” vaše radionice trebalo da zna, pre početka radionice – da li je poznavanje augmentativne stvarnosti bilo neophodno ili ste upravo u nedostatku iskustva sa ovom tematikom videli potencijal za kreativno delovanje?

H: Idealni participant treba da zna da crta, odnosno, da ima poriv da istražuje. Kombinacija ove dve stvari je zapravo sve što je potrebno. U osnovi radionica se bavi izradom ručnih crteža… Augmentovana stvarnost je samo nov način sagledavanja ovih crteža.

N: Idealni participant treba da je znatiželjan, da voli arhitekturu i da voli da crta (čak i ako nije najbolji crtač, nije toliko presudno). Sa tehničke strane, bili su nam potrebni pametni mobilni telefoni, ali nije bilo obavezno da svaki participant ima svoj telefon. Kroz male vežbice, participanti su se upoznavali sa raznim aplikacijama i mogućnostima augmentovane i virtualne stvarnosti, kao što su se upoznavali i sa tehnikama analognog crteža, tako da nije bilo neophodno posebno predznanje.

Kako izgleda proces AE radionice?

H: Radionica je trajala 2 nedelje i brojala je ukupno 9 participanata… Celokupna radionica sastojala se iz dva dela – istraživačkog dela i projektnog (crtačkog) dela. Istraživanje je podrazumevalo upoznavanje sa kontekstom mesta, kroz predavanja, razgovor i naravno, šetnju. Prvi, istraživački deo je bio slobodan i spontan i dešavao se u hodu… Drugi, projektni, imao je unapred ustanovljenu metodologiju rada koja podrazumeva nekoliko stilskih vežbi koje su rađene u grupi, sa ciljem ispitivanja različitih tehnika crtanja, a koje su zapravo uvod za individualni rad.
…
Proces koji se odnosio na individualni rad sastojao se iz 7 koraka u okviru tri faze rada – pripreme, u ovom radu nazvane pre-produkcija, realizacije, produkcije, i digitalne obrade, post-produkcije.

U pripremnoj fazi participanti su pravili fotosfere i razvijali ih u dvodimenzionalni crtež. Produkcija je podrazumevala izradu ručnih crteža koji su rađeni u nekoliko slojeva, to jest, lejera.

N: Post-produkcija je podrazumevala prvo skeniranje crteža, što smo takođe radili koristeći telefone zbog lakoće korišćenja u uslovima EASA-e, a naredni korak je preklapanje crteža i finija obrada lejera u fotošopu – ovo je jedini korak za koji je bio korišćen računar. Računar nam je još samo bio potreban da publikujemo rezultate preko interneta.

H: Produkcija je najkreativniji deo a post-produkcija najuzbudljiviji. Svi nestrpljivo isčekuju trenutak kada dvodimenzionalni crtež postane prostor kojem možete da pristupite.

Rijeka ima interesantnu istoriju i urbanistički sklop nastao na tromeđi Jugoslavije, Italije i Austrougarske. Kroz radionicu, lutali ste širom grada sa vašim participantima i otkrivali nova mesta. Kako je ovo arhitekonsko-urbano okruženje uticalo na razvoj same radionice?

H: Mislim da su bogat istorijski kontekst i slojevitost prostora bili ključni za raznovrsnost rezultata radionice, koji su se razlikovali i u tematici, i u tehnici prikazivanja.

N: Interesantno je to što su participanti odabrali baš različite delove Rijeke, koji su međusobno čak dosta udaljeni. U tom pristupu se vidi raznovrsnost tema i istorijskih slojeva koje grad nosi, a za našu radionicu se otvorila mogućnost da se sa bilo kog mesta virtuelnom turom može vrlo lako doći do svih ostalih mesta. Na korisniku je da odluči da li će zaista i fizički posetiti sva ta mesta.

Sve lokacije koje ste zabeležili su zaista interesantne. Svakako, Rijeka obiluje takvim urbanim džepovima. Koji su vam bili kriterijumi za odabir mesta i zašto ste izabrali baš ova?

H: Svaki participant je imao slobodu da po sopstvenom nahođenju bira mesta koja su mu najinspirativnija – reakcije na prostor su bile i analitičke i empirijske. Neki prostori su birani na osnovu emotivne reakcije, drugi na osnovu istorijske slojevitosti koju poseduju, treći kao izazovni prostori u kojima su prepoznate vrednosti arhitektonskih elemenata koji ih konstituišu, a neki opet kao direktan odgovor na temu ease – REinterpretacija, REaktivacija, REinvencija napuštenih (industrijskih) prostora u Rijeci.

N: Na nama je bilo da prezentujemo i da diskutujemo sa participantima koje su to vrednosti i kvaliteti koje je Hristina već navela, a participanti su imali slobodu da sami odaberu prostor.

Rijeka zaista obiluje urbanim džepovima, pa nije bilo teško odabrati prostore sa potencijalom reaktivacije.

Koliko je slobode prilikom “analognog” imao svaki autor? Da li ste podstrekivali participante da daju svoju interpretaciju prostora ili je umetničku notu projekat objektivnog istraživanja dobio kroz vizuelni jezik crtača?

H: Autorska sloboda je upravo tajni sastojak na koji smo računali kad smo koncipirali radionicu. Interpretacija prostora i vizuelni jezik su u veoma bliskoj vezi. Odabir vizuelnog jezika je upravo lična interpretacija prostora. Podsticali smo participante da istražuju sa tehnikama i priborom koji  nam je bio dostupan.

N: Naša prvobitna ideja i moja lični odnos prema arhitekturi i arhitektonskom pristupu stvaranja je da ne postoji jedan autor, već smo želeli da podstaknemo participante da stvaraju kolaborativno, u manjim grupama, kako bi simulirali interakciju koja postoji u svakom arhitektonskom studiju. U tom slučaju, ne možemo da pričamo o stvaranju kao o hiru pojedinca, međutim, grupa je kolaborativno donela odluku da svako želi da radi za sebe svoj crtež i mi smo to morali da podržimo.

Da li je bilo nekih neočekivanih problema sa kojima ste morali da se izborite? Ako da, da li je njihovo pojavljivanje možda dovelo do nekog pozitivnog ishoda na koji niste računali?

H: Nabavka materijala za rad je bio jedini izazov u smislu ograničenja mogućih tehnika za rad. Radionica suštinski nije materijalno zahtevna tako da smo sve potencijalne probleme rešavali u hodu.

N: Donekle smo mogli da očekujemo nestašice materijala, jer su fizička stvar, ali nismo bili spremni na nedostatak stolova i stolica, wi-fi mreže i velike vrućine. Pozitivni ishod je što smo radionicu završili efikasno dva dana ranije, tako da smo više vremena posvetili pripremi izložbe, a ostalo slobodno vreme smo posvetili istraživanju riječkih plaža.

Malo o učesnicima radionice! Ko su oni, kako su prihvatili zadatak i da li su zadovoljni rezultatom (pošto je poznato da u našoj profesiji deadline ništa ne znači i smatramo da uvek možemo doraditi projekat)?

H: Imali smo sreću da imamo dovoljan broj participanata za raznovrsnost rezultata ali i da ih sve dobro upoznamo. Smatramo da je kulturološka raznovrsnost veliki kvalitet, naročito u želji da se stvori širok dijapazon finalnih rezultata, a naši participanti dolaze iz Finske, Poljske, Gruzije, Norveške, Islanda, Indije, Moldavije i Letonije.

N: Participanti su bili sjajni i vredni kada je bilo vreme za rad, a bili su i dobro društvo kada se nije aktivno radilo. Naš utisak je da su vrlo zadovoljni rezultatima jer imaju šta da pokažu svojim prijateljima i naučili su neke nove stvari. U smislu deadline-a, njihova produkcija je završena u okvirima radionice, ali postprodukcija dodatnog materijala i promocija rezultata nastavlja se i sada, kao što je publikovanje u 303.

Da li su participanti, EASA, lokacije koje ste mapirali ispunili vaša očekivanja?

H: Svakako! Da možemo ponovo, uradili bismo sve isto.

N: Zavisi kako se postavi šta su bila očekivanja, da li ste optimista, realista ili pesimista, ali mogu reći da smo vrlo zadovoljni i inspirisani čitavim iskustvom.

Premda su rezultati projekta svakako site-specific, da li postoji inicijative da se sličnom radionicom pozabavite na nekoj drugoj lokaciji i ako da, imate li nekih ideja na umu?

H: Metodologija radionice je univerzalna a ono što je čini uzbudljivom jeste upravo mogućnost da se realizuje u različitim kontekstima, i urbanim i ruralnim. Nadamo se da ćemo biti u mogućnosti da gostujemo u različitim mestima i da se bavimo različitim temama, što bi otvarilo mogućnost daljeg eksperimentisanja u odnosu konteksta-metodologije-tehnike.

N: Svaki polaznik je naučio metodologiju, i nadamo se da će se i kroz njihov dalji rad osetiti tragovi i uticaji ove radionice, i što da ne, na novim lokacijama. Mi bismo svakako voleli da gostujemo na novim radionicama, otvoreni smo za saradnju.

Vidimo se na sledećoj EASA-i?

H: Nadamo se! Sa novom i uzbudljivijom radionicom.

N: Tek počinjemo!

Tutori: Hristina Stojanović, Nikola Milanović
Participanti: Aniruddh Sharan, Elena Kaytaz, Flores Axel Böðvarsson Terry, Gogi Kamushadze, Hilda Uusitalo, Maciek Wewiór, Marte Aateigen Marum, Natalia Drożdżowska, Pāvels Osipovs
Kolaboratori: RE:MAP radionica koju je vodio So & So Studio

Fotografije: Augmented Experience + Jakob Schmitt
Intervjuisao: Igor Rajković