Projekat održive urbane zajednice kroz tranformaciju kompleksa IMT na Novom Beogradu
Predmet Održive urbane zajednice na 4. semestru studija, bavi se jednom od najosetljivijih tema današnjice, problemom održivosti. Bilo da je reč o njenom lokalnom ili globalnom karakteru, rešavanje ovog problema je dugotrajan i kompleksan proces, koji se provlači kroz različite aspekte naših života.
Predmetna lokacija našeg zadatka u ovom semestru je bio kompleks fabrike IMT na Novom Beogradu. Na samom početku bili smo svesni da nas čeka težak zadatak, pre svega zbog velike površine lokacije, što se na kraju i ispostavilo kao tačno. Olakšavajuća okolnost za prostorno-programsko rešenje bio je ravničarski karakter lokaliteta.
Na početku, rad na projektu je funkcionisao kao grupni rad, kako bi postavili zajednički koncept i delimično prostorno-programsko rešenje. Naše rešenje bazirano je na konceptu urbanih bašti, podstaknuto blizinom ruralnih područja grada Beograda. Vizija koja je živela kroz čitav semester je da naselje postane centar stanovanja, rada i obrazovanja, gde ljudi rade, napreduju, uče i neguju svoje veštine.
Iako kompleksan, zadatak je bio izrazito inspirativan jer je od nastražio da stvorimo potpuno novu formu naselja, novo tumačenje prostora i njegovo pretvaranje u arhitekturu.
Nakon postavljenog koncepta i urbanističke regulacije prostora, usledilo je razdvajanje i svaki član grupe je razrađivao određeni deo/blok lokacije po sopstvenoj zamisli, ali držeći se postavljenih kriterijuma koje je koncept zahtevao. Naše viđenje prostora počeli smo da pretvaramo u delo, u stvarnost, u arhitekturu.
Odabrao sam centralni deo naselja koji mi je od samog početka bio najinspirativniji za razradu, jer je svojim oblikovanjem i sadržajem morao adekvatno odgovoriti na blokove kojiga okružuju. Stalno sam se vraćao na koncept. Kako odgovoriti na postavljenu viziju? Kako ja vidim održivu zajednicu kao individua?
Razmišljanje o konceptu dovelo je do odluke da unutar naselja stvorim urbanu oazu. Kroz povezivanje urbanih bašti sa stanovanjem, želeo sam da stvorim svojevrsnu sinergiju arhitekture i prirode. Stanovnicima je omogućeno stanovanje i rad u bloku, tako što bi održavali bašte, radili na njima, uzgajali biljne kulture, a zatim ubirali prihode prodavajući ih na lokalnoj pijaci.
Pored bašti i specifičnog oblikovanja objekata, prijatnom mikroambijentu bloka doprinelo je i postojanje biobazena, kao rezervoara za navodnjavanje bašti, ali istovremeno i elementa urbanog dizajna. Analizom primera iz prakse i dodatnim projektima koje sam istraživao, uvideo sam koju slobodu oblikovanja u sebi nose bašte. Njihova prostorna artikulacija kao i uvođenje brojnih pešačko/biciklističkih staza za mene su bili poseban izazov i nešto čemu sam stalno prilazio sa željom da stvorim zaista kvalitetan prostor za život, ali i sve druge stvari koje ga prate.
Smatram da sam u velikoj meri postigao održivost u ekološkom, ekonomskom i energetskom aspektu na nivou čitavog bloka.
Nakon postavljenog urbanističkog rešenja, usledio je rad na detalju urbanistiskog sklopa obrađenog bloka. Rad na detalju, pre svega zbog krupnije razmere, za mene je bio posebno zanimljiv jer tek tada prostor počinje da se doživljava. Tada sam sebe mogao zamisliti u tom prostoru i posvetiti se stvaranju željene atmosfere.
Ovaj deo zadatka sam počeo da rešavam jasnijim definisanjem oblikovanja bašti kao i objekata u njihovom neposrednom okruženju. Bazirao sam se na već postojeći odnos priroda/arhitektura i kako ova dva uslova utiču jedan na drugi. Pošto sam odlučio da blok bude stambenog karaktera, jako je važno bilo posvetiti se organizaciji stanova i odnosa sa mog stambenog objekta ka baštama, i ostalim sadržajima bloka. Stanovi su jednostrano ili dvostrano orijentisani (prednost pogleda ka baštama i biobazenu, kao i posedovanjedvorišta u prizemlju, odnosnoterasanaspratovima).
Pored stanovanja i bašti, ovaj segment bloka obuhvata i pijacu, kao i paviljon, tako da sam na taj način ušao i u oblikovanje objekata javnog karaktera.
Pijaca poseduje kako otvoreni tako i natkriveni (zatvoreni deo) gde je smešten rasadnik sa različitim biljnim kulturama i par lokala različite namene.
Paviljon postaje centar okupljanja, kako lokalnog tako i šireg karaktera. Omogućava izlaganja novih dostignuća na polju zemljoradnje i poljoprivrede, ali i drugih sadržaja, razrađenih u okviru drugih delovanaselja.
Iako odnos izgrađene strukture i slobodnog prostora često predstavlja problem u rešavanju prostora, specifičnim oblikovanjem objekata i brojnim stazama, kao i različitim mikroambijentima, postignuta je atraktivnost bloka i njegova vizuelna sagledivost i povezanost.
Najveća vrednost čitavog projekta je uključivanje pojedinca u zajednicu, tako što je održava i unapređuje. Ostvarena je sinergija arhitekture i prirode, mikroklimatska udobnost (pošumljavanjem i brojnim zelenilom je rešeno pitanje buke i vetra, kao i dostupnosti svežeg vazduha), čitljivost i prepoznatljivost prostora, kao i atraktivnost i raznovrsnost unutar bloka.
Smatram da sam u okviru svog bloka u velikoj meri odgovorio na postavljeni koncept. Bavljenje projektom nateralo me je da istražujem na polju održivosti, da tražim primere iz prakse i da za kratko vreme naučim značaj rada u različitim razmerama, od rada na kompozicionom rešenju do rada na detalju, preko rada sa kolegama na samom početku, i naravno asistentima i profesorkom tokom čitavog semestra.
Kako prići održivosti? Koji koncept je najbolji u ostvarenju najboljeg rezultata? To su pitanja koja ćemo uvek sebi postavljati i vraćati im se, kako bi uvek iz sebe izvukli najbolje rešenje i isto preveli u prostor.
Autor: Đorđe Petković, Mali Zvornik
Arhitektonski fakultet, Univerzitet u Beogradu
