Prva rečenica članka na Vikipediji o javnom prostoru objašnjava: Javni prostor je područje ili mesto koje je otvoreno i dostupno svim građanima. Koji su najčešći načini korišćenja javnog prostora i do kojih granica se isti slobodno koristi? Istražujući koncept vrednovanja arhitektonskih dela zasnovan na principu koliko su stvaraoci dobro uspeli da predvide njihovu upotrebu, naišao sam na pitanje: Ako savremeno urbano okruženje nije ništa više od arhitekture, na koji način smo prevareni? Uloga postojućeg arhitekte nije ništa drugačija od one u Matriksu. Njen/njegov glavni cilj jeste kreiranje određenog iskustva.
U fokusu mog projekta jeste lociranje ekonomski i socijalno ugroženih građana u javnim prostorima i tumačiti granice njihove upotrebljivosti koje određuju nadležni organi. Sprovodeći lokalne intervencije, kao što su deljenje klupa, biranje hladnih materijala za njihovu izradu, njihovo deformisanje, kao vid ograničavanja upotrebe, stavljanje šiljaka ispred prodavnica, javnih objekata i tome slično, država šalje jasnu poruku, legitimno filtrirajući svoje građanje na osnovu pomenutog statusa.
Umesto pokušaja da izgradim dom gde bi beskućnici bili udomljeni, moja ideja jeste da napravim određeni vid prostorne instalacije koja bi bila postavljena u urbana čvorišta gradova, sa namerom provociranja javnosti. Koristeći arhetipski oblik kuće, ovaj objekat predstavlja simulaciju doma. Segmentirana dvodimenzionalna struktura bi trebalo da razbije granice između ova dva pojma, ili još preciznije, da ih spoji – Javni prostori su zajednički domovi.
Autor: Boban Živanović
