Savremeni objekti islamske konfesije na prostoru bivše Jugoslavije

Autorica: Nevena Alavuk

Trenutno stanje arhitektonske prakse u polju sakralne arhitekture islamske konfesije na prostoru bivše Jugoslavije vrlo je neujednačeno. Posmatrajući dva izabrana reprezentativna primera možemo razotkriti puni potencijal ovakvih projekata za izgradnju bolje zajednice. Za razumevanje ovih objekata treba se osvrnuti na urbanističku dispoziciju u okviru šireg i užeg urbanističkog konteksta, funkcionalnu organizaciju objekata kao i primenjene materijale i konstrukcije.

Uprkos postojanju mnogih regija na prostoru bivše Jugoslavije s muslimanskom većinom, odabrani primeri u Rijeci i Ljubljani predstavljaju recentna ostvarenja u ovoj oblasti u sredinama gde je islam manjinska religija. Korisnici ovog prostora – pripadnici zajednice – daju validan sud i doživljaj prostora u takvom kontekstu. Verski objekti svih poznatih konfesija predstavljaju osnovnu prostornu sponu vernika i religije, te su idealan poligon za osnaživanje i promociju zajednice, posebno u prostorima u kojima ta zajednica nije dominantna. Islamski verski objekti svakodnevno se grade i projektuju na celom prostoru Istoka, dok ih na Zapadu i dalje dočekuje skepticizam. U državama u kojima je većinsko stanovništvo muslimanske veroispovesti prestiž je projektovati verski objekat, dok je na Zapadu njihova primarna zadaća ostvariti integraciju. Mnogi postojeći objekti islamske verske zajednice na prostoru bivše Jugoslavije koji datiraju iz vremena Otomanskog carstva građeni su u drugom vremenu i kontekstu. Posmatrani noviji projekti odgovaraju na savremena pitanja.

Islamski centar u Rijeci prvi je verski objekat te konfesije izgrađen u Hrvatskoj u 21. veku. Takođe su u fazi izgradnje i džamije u Sisku i Osjeku. Jednaka je situacija i u Sloveniji gde je nakon mnogo godina dovršen Islamski centar u Ljubljani.

Islamski centar u Rijeci nastao je adaptacijom skulptorskog rešenja Dušana Džamonje u kompleksnu konstrukciju. Izgradnja ovog objekta započela je 2010. godine na području Gornjeg Zameta–Rujevice te je u velikoj meri finansirana donacijom katarskog emira. (U znak zahvalosti za donaciju kongresna dvorana nosi ime emira Hamada bin Khalifa Al Thanija.) Značajnih izmena u odnosu na prvobitni projekat nije bilo, a manji kompromisi koji su se dogodili prihvaćeni su od strane svih učesnika u realizaciji objekta te nisu narušili osnovnu koncepciju i oblikovanje. Islamski centar sagrađen je u prigradskom naselju te se pozicija isprva činila veoma nepovoljnom, iako je izgradnjom džamije dobila na značaju. Smeštena je neposredno uz autoput (gradsku obilaznicu), u okruženju stambenih objekata i velikih zelenih površina. Pristup parceli obezbeđen je sa sporedne ulice. U parternom uređenju dominira ravna popločana površina u kamenu ispod koje se nalaze prostorije kompleksa a koja je ujedno i postament samog objekta džamije. Prirodno uzvišenje terena na kojem se ova ploha nalazi omogućilo je sagledivost iz pravca mora kao i atraktivne vizure ka ostalim delovima grada. Dominantna vertikala u kompoziciji kompleksa trebala je da bude minaret visine 35 metara. Gradski čelnici smatrali su da bi svojom visinom narušio siluetu grada; moralo je doći do kompromisa te je minaret snižen na 23 metra. Kroz istoriju se susrećemo sa činjenicom da su minareti bili osmatračnice dok su u savremenim džamijama oni često simbol i parafraza; danas oni simbolizuju uzvišenost i stremljenje ka duhovnom, kao i jedinstvo Boga. Takođe iz razloga kompromisa i otpora sredine sa minareta se u mnogim slučajevima neće pozivati na molitvu. Minaret tako ostaje memorijalni oblik bez svrsishodnosti. Slično tome, šadrvan, uobičajeni element u dvorištima džamija kao fontana-bazen koji je u prošlosti služio za obredno pranje danas je više ukrasnog karaktera sa jasnom simbolikom. U riječkom Islamskom centru ova je funkcija izmeštena u enterijer objekta.

U prizemnom delu džamije nalazi se natkriveni trem preko koga se pristupa ulaznom holu u kojem se nalazi prijemni pult, sanitarne prostorije za muškarce i police za odlaganje obuće. Kroz njega se ulazi u molitveni prostor sa mihrabom koji je orjentisan u smeru jugoistoka ka Meki. Na spratu se nalazi molitvena galerija za žene i njihov sanitarni blok. Ispod ulaznog nivoa nalaze se dve etaže u kojima su smešteni kongresni centar, restoran, knjižara, uprava centra, učionice i stanovi službenika. Obe etaže imaju pristup iz hola džamije ali i sa same parcele a svi prostori u ovim etažama orjentisani su tako da imaju vizuelnu vezu sa morem.

Posvećenost u svim aspektima promišljanja ovog objekta najbolje se ogleda u detaljima i konstruktivnim elementima. Impresivni sfumato-odsjaj ostvaren je upotrebom mat inoks ploča obogaćenih titanom velike trajnosti koje su primenjene na kupolama složene geometrije. Molitveni prostor može primiti 1500 vernika; u njegovom enterijeru dominira kameni mihrab, jednostavan akcenat u prostoru isklesan u formi krivine. Posebnost ovog mihraba jeste u tome što je on u potpunosti odvojen od konstrukcije, što je veoma neuobičajeno za ovaj element. U enterijeru dominiraju beli zidovi sa veoma malo ornamenata čime se teži da se kroz minimalizam i asketizam u dekorativnosti približi duhovnosti. Tome tokom dana doprinosi i složena igra svetlosti i senke koja pojačava osećaj mističnosti a produkt je složenih odnosa površina kupolnog prostora.

Konstruktorski zahtevi bili su delikatni te je bilo veoma teško naći saradnike za taj deo posla. Neke od renomiranih firmi iz inostranstva i iz Hrvatske su odbile posao jer su uslovi zahtevali da u prostoru džamije ne postoje stubovi i grede. Šest nepravilnih betonskih kalota neravnomerno opterećuju postament građevine; najviša kupola debljine ljuske 16 centimetara ima raspon od 32 metra i visinu od 16. Složenost konstruktorskih zahteva potvrđuje oko 600 nacrta i 1000 preseka koji su morali biti nacrtani sa veoma velikom dozom opreza jer bi i najmanja greška uzrokovala velike štete, a svi proračuni provereni su četiri puta u različitim programima. Posebna beneficija ovog poduhvata bilo je izvođenje celog proces od strane domaćih stručnjaka i inženjera.

Islamska zajednica u Ljubljani 2011. godine organizovala je internacionalni konkurs na koji su pristigla 44 rada. Prvonagrađeni rad po kojem je objekat i izveden delo je arhitektonskog biroa Bevk Perović. Neophodna sredstva za izgradnju objekta ponovo su u velikoj meri ostvarena donacijom države Katar i njenog emira.

Parcela se nalazi u centru Ljubljane, a u neposrednom okruženju objekta nalaze se stambene zgrade i porodične kuće, kao i Železnički muzej i park Tivoli. Položaj samog objekta na parceli i organizacija pratećih sadržaja poreklo vuku iz daleke prošlosti. Kroz istoriju se susrećemo sa tradicionalnim načinom organizovanja dvorišta (san), sa sve četiri strane opasanog tremom (livan) sa česmom (šadrvanom) u sredini. Iz geometrije parcele i savremenih zahteva redefinisana je ova organizaciona shema. Objekti pratećeg sadržaja centra nalaze se po obodu parcele i formiraju dvorište džamije. Otvorenost zajednice se ostvaruje dispozicijom objekata na parceli i ostavljanjem pravaca u parteru koji uvlače korisnike u kompleks; on tako postaje polivalentan prostor otvoren za sve. Kompleks je orjentisan tako da se mu može pristupiti iz više pravaca, a prateći sadržaj je organizovan po sistemu paviljonskih celina koje su u parteru povezane popločanom površinom sa zelenilom u uglovima. Denivelacijom i stepenastim spuštanjem jednog kraja parcele otvara se i osvetljava prostor suterena i ostvaruje veza ka Železničkom muzeju.

Objekti u kompleksu su organizovani u nezavisne manje celine u funkciji obrazovanja, kulture i života zajednice. Sa džamijom kubične forme povezan je dvoetažni objekat sa sanitarnim blokom i multifunkcionalnom salom. Oblikovanje same džamije proizašlo je iz tradicionalnog modela ulaznog dela s velikim brojem stubova spojenog s centralnim molitvenim prostorom. Iznad molitvenog dela nalazi se galerija za žene koja postepeno zadire u uglove kible. Krov džamije sačinjava 49 kalota nanizanih na zatege ispod kojih se nalazi platnena kupola okačena na kablove, čime se formira iznimno poetičan prostor.

Prema izvornom projektu predviđeno je da prostor između džamije i susednog objekta bude ispunjen vodenom površinom. Pomoćni objekat postavljen naspramno u odnosu na džamiju u prizemlju sadržava ugostiteljski sadržaj dok se na spratu se nalaze edukativni sadržaji, dok je objekat uz minaret namenjen za smeštaj i stanovanje članova zajednice i službenika.

Dominantan materijal u svim aspektima konstrukcije je beton, dopunjen čeličnim elementima u funkciji završne obrade i konstrukcije. Čelična konstrukcija ima asocijativnu formu i čipkastu strukturu. Najzahtevniji element je bila kupola od platna postavljena iznad centralnog dela džamije. Izvedeno je više opita kako bi se odredila potrebna količina kablova koji će je nositi, kao i elemenata koji će obezbediti stabilnost kupole pri promenama vazdušnog pritiska tokom otvaranja i zatvaranja vrata. Posebna pažnja posvećena je održavanju kupole postavljene tako da ju se lako može skinuti i oprati a zatim vratiti nazad. Na ravnoj betonskoj površini kible diskretno je urezan ovalni izduženi mihrab elegantnih proporcija koji upotpunjuje glavni molitveni prostor.

Sve u svemu, projektovanju sakralnih objekata potrebno je pristupiti na veoma specifičan način; neophodno je razumeti potrebe zajednice i uklopiti ih u savremene tendencije u arhitektonskoj praksi kako bi udovoljili kako samoj zajednici, tako i načelima struke. Većina škola arhitekture na kojima se obrazuju mladi projektanti nema obvezu izučavanja savremene sakralne arhitekture i sakralnih objekata kroz istoriju. Obredi koji se dešavaju u verskim objektima u velikoj meri uslovljavaju njihovo oblikovanje i pojavnost. Današnje projektantske odluke koje podržavaju funkcionalne karakteristike objekata preispituju se i redefinišu, a arhitektura poprima autorske karakteristike. Arhitekti projektanti kroz prepoznatljiv pečat izražavaju svoje lične stavove. Ovakvim postupkom korisnici prostora mogu biti iznenađeni i zbunjeni, naviknuti na konvencionalne karakteristike jasno prepoznate u primerima prošlosti.

Dolazimo do zaključka da je aktivna uloga arhitekata u sakralnoj arhitekturi neophodna i važna. Projektantski pristup bi trebao biti jednako sistematičan kao i pri projektovanju bilo koje druge tipologije. Dodatni uslov za projektante koji rade za konfesiju koju ne poznaju bio bi temeljito upoznavanje sa zajednicom i obredima koji će se u prostoru obavljati. Objekti poput Islamskih centara u Ljubljani i Rijeci na adekvatniji način uspostavljaju vezu savremenih tendencija i iskustava prošlosti. Osnova džamije u Ljubljani interpretira i aludira na hramove iz istorije dok se u samom objektu ogleda jasna geometrija ćabe. Obrada fasade je simbolička predstava geometrizovanih elemenata islamske dekorativne plastike dok se platnena kupola može tumačiti kao reprezentacija svetog duha ali i kao nebeski svod. Skulptorska forma džamije u Rijeci nema direktnu konotaciju ka primerima iz prošlosti ali svojom konstruktorskom vrsnoćom teži ka beskonačnosti i time ostvaruje konekciju sa verskim tumačenjima. Njen potencijal ogleda se u unutrašnjem prostoru kroz forme prepletene dinamičnim odnosima svetlosti i senke koje ojačavaju utisak mističnosti prostora. Oba objekta kroz svoju savremenu arhitekturu na adekvatan način služe svrsi za koju su projektovani. U današnjem vremenu dolazi do velikih promena u shvatanju i tumačenju religije – čak i u islamu kao jednoj od najiskonskijih i neizmenjenih u odnosu na izvornu poruku. U tom kontekstu, moderni objekti izrađeni u savremenim materijalima i sa redefinisanim arhitektonskim izrazom predstavljaju iskreniji odgovor arhitekata nego puko podražavanje primera iz prošlosti.