Tekst i naslovna fotografija: Petar Vukobrat

“Postoje dani kada se zapitaš, koja je tvoja uloga u ovoj zemlji i kakva te budućnost u njoj čeka.” — James Baldwin

Strašno je živeti u konstantnom stanju razočarenja. Koncept boljeg života odavno je izgubio svaki smisao i verovatnoću — sada su ostali samo ostaci neke prošle epohe, i na šta će ovo tle ličiti u narednih nekoliko decenija ostaje nerešiva zagonetka čijem se razrešenju apsolutno niko ne raduje.

Nažalost, u našoj budućnosti ima mesta za sve ali ne i za optimizam. To je luksuz rezervisan samo za one narode koji su makar nekad osetili bolje. Za onu omladinu koja prepoznaje Dositeja Obradovića, a ne Zmaja od Šipova.

Postavlja se bitno pitanje — da li postoji dno na koje nismo spremni da padnemo?

Nije bitno što mladi odlaze. Koga briga. Nije bitno ni što umiru bolesna deca, i što se standard srozava sve niže svake godine. Šta ima veze. Šta jeste bitno, je da se otvara novi tržni centar — dijagonalno od već postojećeg. Više spratova, više stakla i metala, veća kvadratura i više prostora za potencijalne kupce da stoje, konzumiraju kiseonik i kafu uvezenu iz neke Afričke zemlje, dok troše poslednje pare na garderobu brenda čiji naziv verovatno ne mogu izgovoriti sa izvornim akcentom.

Hleba i igara.

Vrhunski smo lažovi. Najbolje lažemo sami sebe, a nakon toga i druge. Dobro se poznajemo, ali niko ne želi da kaže da je car zapravo go — i da novo odelo ne postoji decenijama.

Ako smognemo hrabrosti da zapravo pogledamo na šta se sveo život (na šta smo ga sveli, tačnije) verovatno bi i najpesimističnija knjiga Džordž Orvela izgledala kao simpatično štivo pred spavanje.

Ako vaše putovanje nije zabeleženo i ovekovečeno na Instagramu sa sve paletom adekvatnih tagova — nije se ni dogodilo. Ko ste vi, uopšte, ako vas nema na mapi? Kako li su ljudi uopšte živeli bez toga da su njihovi poznanici znali gde su i šta jedu u svakom času? #Varvari.

I treba da pokrijemo poslednje parče zelenila svežim betonom. Treba ljudima mesta za parkiranje i to preferabilno u nekoliko etaža. Moramo gledati na duže staze. Kad smo već kod toga, drveće je tako passé, kome to više treba? Žbun ne služi ničemu već hiljadama godina, samo smeta i sprečava prolaz. Treba i njih vaditi, to je protraćen potencijal. Na tom mestu možemo podići menjačnicu sa paradoksalno malim kursom, kako bi ljudi menjali devize koje nemaju.

I ova livada je stvarno dojadila okupljenom narodu. Tako divna lokacija za jedan kompleks zgrada. A u dnu, jer drukčije nema smisla, staviti kafeteriju. Ili dve. Ništa lepše od Etiopija Brazil Peru San Salvador citrusnog miksa sa nežnom aromom moke i primesom tajlandske mušmule. Da se ne lažemo, ko to nije probao, ni ne zna šta je kafa.

“Mi ne razgovaramo — mi ubijamo jedno drugo sa činjenicama i teorijama prikupljenim iz površnih čitanja novina i časopisa.”  — Henry Miller

Malo ko se i dalje nada boljim vremenima, a čak i da se dese verovatno niko ne bi znao šta sa njima da radi. Brzo se čovek navikne, čak i na duhovnu bedu.

Velike, šljašteće reklame jarkih boja na kojima se nalaze neverovatni renderi nam predstavljaju zapanjujuću budućnost, ali nažalost ne našu. Više nije ni pitanje da li zaslužujemo bolje (“Nije Milošević kriv…”) — tu smo gde smo. Nije nam dovoljno loše da bi se išta menjalo, ali je dovoljno loše da se to može čuti u bilo kojoj kući, autobusu, pa i u pekari.

Otuđili smo se jedni od drugih, ali što je možda najgore i od sebe samih. Kolektivno se vučemo na neka nova dna, i pravimo jedni od drugih još veće mediokritete. Kolektivnu svest smo zamenili sa dvadeset četvoročasovnim rijaliti prenosom, pa stoga i nije čudno što većina nema snage da postavlja pitanja, a kamoli da se buni.

Oni koji odlaze, ne idu u “beli svet” sa srcem punim snova. Idu za makar bednu šaku nade i smisla. Napuštaju jednu izopačenu realnost, i verovatno se neće ni okretati nazad. A i zašto bi. Sve ovo sigurno deluje kao jedan čudan, nelagodan san nakon kojeg se čovek budi preznojan preispitivajući se šta je sinoć jeo.

Stoga zakoračimo zajedno u ovu divnu ilegalno izgrađenu zgradu koja je nikla nakon rušenja neke kultne istorijske građevine, kupimo patike koje su lepila maloletna azijska čeljad, popijmo zajedno po jednu kafu “s’ nogu” — jer nemamo vremena za sedenje usled užasno dinamičnih života, prošetajmo do obližnjeg Italijanskog autleta kako bi preplatili firmiranu garderobu, i za kraj,  jer kako drugačije, napravimo jednu fotografiju žanrovski klasifikovanu kao autoportret sa dve ekspresije (kolokvijalno poznatije kao “selfi“, prim. aut), jer ako nismo dokumentovali sopstveno postojanje onda kao da i ne postojimo.