U Srbiji smo se u poslednjih par decenija nekoliko puta sreli sa skvotovima – napuštenim prostorima koji su neformalno naseljeni bez dozvole vlasnika, često za potrebe nezavisne kulture. Najpoznatiji primer je Brašovanova velelepna zgrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda – BIGZ koji je 2007. godine privatizovan. Pojavljivali su se i skvotovi manjih razmera, ali nimalo manjeg kulturnog značaja, kao što je Društveni Centar – nedavno srušeni objekat u okviru nekadašnjeg industrijskog kompleksa fabrike „Petar Drapšin“ u Novom Sadu, danas poznatijeg kao Kineska četvrt. Ove godine, Beograđani su se borili za Društveni centar NNK, koji je nastao u napuštenom objektu vojnog hotela na Dorćolu. U svim navedenim primerima, vlast nije imala razumevanja za građanske inicijative aktiviranja prostora, dajući apsolutnu prednost privatnom vlasništvu i kapitalu.

Kao studenti različitih arhitektonskih fakulteta, na studijama se nismo mnogo (ili uopšte) bavili fenomenom skvotiranja. Razgovarali smo sa Ivom Čukić iz Ministarstva prostora sa namerom da ovu temu od stručnog i opšteg značaja uvedemo u studentske krugove.

 

U jeku skorijih dešavanja u Beogradu, često nailazimo na pojam skvotiranje. S obzirom da se za ovaj pojam često vezuje negativna konotacija, kako bi ga ti definisala?

Šezdesetih i sedamdesetih godina, skvotiranje je uzelo maha kao način upotrebe prostora – i adresiranje pitanja svojine, društva, ekonomije, itd. – koji je nastao kao manje ili više kritički artikulisana reakcija na stambene javne politike u kapitalističkim zemljama, a bio je presedan u mnogim evropskim gradovima, adresirajući pravedniju upotrebu i raspodelu prostora, kao i stvaranje pravednijih društvenih odnosa. Danas uključuje širok spektar praksi od društveno-kulturnih centara, alternativnih stambenih prostora, do solidarnih bolnica i prehrambenih prostora.

Čin skvotiranja ima negativnu konotaciju, jer sam čin nije legalan, ali to ne znači da nije legitiman. U brojnim zemljama gde su ovi pokreti nastajali i bili intenzivni krajem ’70-ih, ’80-ih i ’90-ih danas imamo artikulisane javne politike koje su nastale upravo zahvaljujući snažnim pritiscima skvoterskih pokreta, pogotovu u oblasti stambenih politika i izgradnji priuštivih oblika stanovanja.

Čini se da je administrativno lakše postaviti reklamni štand na glavnom trgu u gradu nego montirati kamp kućicu u prirodi. Kako sistem razlikuje pojave neformalnog korišćenja prostora?

Pitanje zahteva dosta obiman odgovor, jer su neformalni oblici zauzimanja prostora i ophođenja sistema prema tome, jako različiti, ali pokušaću da budem kratka. Nikada nisam montirala kamp kućicu u prirodi, pa ne mogu da kažem, ali jesam učestvovala u različitim neformalnim i formalnim praksama aktiviranja prostora. Kod nas sistem ne prepoznaje neformalne mehanizme kao mogućnosti za aktiviranje prostora ili učestvovanje u dijalogu o tome šta prostori mogu da budu, odnosno kako bi grad mogao da se razvija. Dakle, jedno je prijaviti skup, ili izložbu u javnom  prostoru ili protest, a sasvim drugo je zahtevati da se recimo neiskorišćena imovina koja dugo propada stavi na raspolaganje van logike tržišta. I tu dolazimo do problema, zakonski okvir prepoznaje raspolaganje javnom svojinom samo u komercijalne svrhe i tretira većinu grupa, kolektiva, udruženja, organizacija civilnog sektora, kao privredni subjekt. Kako su u pitanju uglavnom neprofitne delatnosti, većina ovih aktera samim tim sebi ne može da priušti korišćenje prostora. Dakle, imovinom koja pripada svima nama, raspolaže se isključivo kroz ekonomske parametre, dok se kvalitet života zajednice i građana potpuno zanemaruje, jer vrlo često on ekonomski nije merljiv ili sam benefit ne mora i ne treba nužno biti ekonomske prirode. Aktiviranje javnog prostora ili neiskorišćenih objekata u javnoj svojini, najčešće nastaje kao nekakav „incident“ odnosno zahvaljujući političkoj volji i sluhu onoga sa kim se pregovara. Formalno, ova vrsta ustupanja kod nas jos uvek nije regulisana, iako u bivšim jugoslovenskim zemljama (Slovenija, Hrvatska, od nedavno i Makedonija) postoje mehanizmi kojima se prostor ustupa besplatno, a što je jos značajnije ide se u pravcu uspostavljanja novih prostora (institucija) zasnovanih na civilno-javnom partenrstvu.


U ulici Cara Uroša 63 na Dorćolu nedavno je nastao Društveni centar NNK (No Name Korpus). Šta on predstavlja i koji su bili vaši ciljevi?

Društveni centar NNK nastao je spontano zalaganjem grupe ljudi okupljene oko ideje da se aktivira vojni objekat koji je više od 10 godina napušten. To je zgrada od nekoliko hiljada kvadrata koja je trebalo da ima prostore za rad, druženje, neformalno obrazovanje, izlaganje, pa čak i stanovanje. O poslednjem se posebno razgovaralo sa ekipom Združena akcija: Krov nad glavom – pokretom protiv deložacija.  Prvi javni događaj koji je bio izuzetno posećen, trajao je dva dana, a okupio je mnoge ljude koji su potpuno volonterski odlučili da podrže akciju i učestvuju u oblikovanju ovog centra-  od zajedničkog kuvanja, preko oslikavanja zidova, do koncerata, filmskih projekcija i razgovora. Međutim, nadležni nisu razumeli benefite. Poređenja radi, u Srbiji ogroman broj vojnih nekretnina propada godinama (u nekim slučajevima preko deceniju), dok je recimo u Hrvatskoj bivša kasarna „Karlo Rojc“ od oko 17 000 m2 data raznim udruženjima na korišćenje. U Puli, gradu koji broji oko 60 000 stanovnika ovaj prostor, bez plaćanja naknade, koristi preko sto udruženja – od šahovskih i penzionerskih udruženja do umetničkih i onih namenjenih deci. Važno je istaći da Grad Pula finansira održavanje zgrade sa otprilike 200 000 evra godišnje koje osiguravaju domarsku službu, usluge čišćenja zgrade, renoviranje, popravke i održavanje zgrade. Odluka Gradske uprave da uloži deo budžeta u održavanje ovakvog centra, odraz je činjenice da je Grad Pula prepoznao pozitivne aspekte koje aktivnosti koje se sprovode u ovakvom prostoru imaju na život lokalne zajednice, a time i na samu lokalnu samoupravu.

Zašto je bitno da se građani uključe u borbu za ovaj ili bilo koji drugi skvot? Da li bi značaj Društvenog centra NNK mogao da prevazilazi granice Dorćola, pa možda i Beograda?

Bitno je da se uključimo u razne borbe koje se svakodnevno dešavaju, bez obzira koliko one bile male ili velike, jer svaka od njih predstavlja jedan korak napred u naporima da oblikujemo grad prema našim potrebama, da se suprotstavimo burazerskim kombinacijama, deložacijama, prodajama javnog zemljišta i imovine, koncesijama,…

Društveni centar NNK izbačen je iz vojnog objekta i za sada ne postoji mogućnost da se on koristi. Vojska ga svakodnevno čuva, zabranjuje pristup, zabranjuje čak i preuzimanje stvari koje su ostale zapečanjene unutra, kao što su brojne knjige, nameštaj, alati,… Da li je mogao da ima mnogo veći značaj, rekla bih da da, da mu je bila ukazana prilika. Međutim, znajući ljude okupljene oko NNK, rekla bih da je novi prostor na pomolu!


Ako bi skvotiranje posmatrali kao oduzimanje „ničijeg“ prostora, koji su razlozi pojave takvih prostora u Beogradu? Očito je da njihov potencijal postoji, zašto je onda on zanemaren?

Ne postoji ničiji prostor. Svaki prostor pripada nekome. Kod nas javnom ili privatnom sektoru. Teško možemo da zanemarimo pitanje svojine, jer je ono nužno vezano za prostor i odnos prema njemu. Sad je pitanje šta mi od toga hoćemo. Je li hoćemo da ukažemo na rasipničko, netransparentno, nedomaćinsko upravljanje javnom svojinom, ili hoćemo da adresiramo pitanje (nelegalnih) privatizacija i zloupotrebe ili hoćemo da stvaramo nove zajedničke prostore za slobodno okupljanje, razmenu, život ili rad – to spada u izbor taktičkog pristupa.

Razlozi za zanemarivanje prostora su brojni, namerno zanemarivanje kako bi se spustila cena nekretnine i lakše prodala na tržištu, nerešeni pravno-imovinski odnosi, nedostatak političke volje, samo su neki od njih. U slučaju privatne svojine, zanemarivanje prostora vezano je uglavnom za neregulisane pravno-imovinske odnose, nedostatak novca, bankrot, nestanak investitora, itd. Međutim, u razvijenim zemljama, uvođenjem poreza na nekorišćenje imovine, privatni sektor je primoran da svojinu stavlja u funkciju. Vrlo često se tada kao mehanizam koristi „privremena upotreba prostora“, kada se udruženjima ili organizacijama civilnog društva prostor da na privremeno korišćenje tri do pet, a nekad i više godina, uz različite benefite, da li je u pitanju potpuno besplatno korišćenje ili se prostor ne plaća, a računi plaćaju, ili su ukupni troškovi manji od tržišnih, to sve zavisi od primera do primera.

Što se tiče javne svojine kod nas, prvi problem je nepostojanje registra imovine koja je u javnom vlasništvu, a rok za evidenciju odlagan je nekoliko puta u poslednjih par godina. Dakle, mi ni ne znamo šta imamo i čime možemo da raspolažemo. Međutim, srž problema nije u raspoloživosti prostora, jer prostora ima. Problem je u njegovoj dostupnosti, odnosno nepostojanju jasne regulative i mehanizama po kojima bi prostor u javnoj svojini mogao da se ustupi na korišćenje. Retki primeri ustupanja prostora pod posebnim uslovima jesu pomak, ali većina ipak pokazuje da se postojećim mehanizmima dodele prostora ne pravi razlika između civilnog i komercijalnog sektora. Uz to, vrlo često je sam proces obeležen netransparentnim postupcima dodele, neodgovarajućim stimulativnim uslovima, i nedostatkom konkursa za dodelu prostora.

Napušteni objekti i lokacije pre svega negativno utiču na kvalitet života zajednice, jer doprinose razvoju socijalne patologije, i imaju negativno psihološko dejstvo na građane u neposrednom okruženju, ali i na širu sliku identiteta lokacije koji biva ugrožen. Tako razlozi za aktiviranje ovih prostora prvenstveno leže u potrebi da se unapredi kvalitet života zajednice, osmisle održivi modeli upotrebe prostora i omogući kvalitetnije korišćenje prostora koji je u javnoj svojini. Treba imati na umu da ovi prostori čine veliki potencijal za stvaranje novih vrednosti, omladinskog i socijalnog preduzetništva, raznolike kulturne i umetničke ponude i šire zadovoljavanje potreba zajednice. Da bi celokupna zajednica osetila prednosti ovakvog upravljanja imovinom mora se najpre definisati, pa i afirmisati zajednički interes.


Da li je „Beograd na vodi“, svojom kontraverzom, uspeo baciti senku na neke sitnije, svakodnevne gafove urbanog planiranja kojima smo se kao arhitekte do tada bavili?

Uspeo je da okupi sve kontraverze u jedan projekat, ali da zaseni rekla bih da ne. Druga stvar, taj projekat je bio povod za nastanak Inicijative Ne davimo Beograd, a Inicijativi ništa ne promiče. Hoću reći, pored izuzetno iscrpnog rada vezanog za praćenje projekta „Beograd na vodi“, Inicijativa isto toliko napora ulaže u analizu i obaveštvanje građana o drugim projektima na teritoriji Beograda, ali i drugih gradova u Srbiji. Međutim, zanimljivije je ovde pričati o odnosu struke i strukovnih udruženja prema ovakvim i sličnim projektima. Meni se čini kao da su nam kolege na sedativima, sve može da prođe, sve može da se desi – žmurimo na rušenje Generalštaba, na fontane, na nove spomenike, Beograde na vodi, simulacije javnih rasprava pri usvajanju planova, izgradnje pumpi na zelenim površinama novobeogradskih blokova, nelegalne objekte na Savskom nasipu itd. Samocenzura, prećutkivanje i zatvaranje očiju pred urbocidom koji se dešava je krajnje neprofesionalno i neetičko ponašanje, a bojim se da nismo ni svesni posledica koje će sve ovo imati u budućnosti.

Da li u tom smislu skvotiranje može biti strateški gest indikacije na značaj prostora?

Skvotiranje je jedan od načina da se artikuliše nezadovoljstvo urbanim politikama. Ono što smatram važnim u činu skvotiranja jeste pitanje zajedničkih dobara i odnosa prema njima, odnosno pitanje u kakvom gradu želimo da živimo, bilo da kroz prostor adresiramo pitanje vlasništva i svojine, priuštivog stanovanja, kulture, druženja ili rekreacije.

U Novom Sadu se 2012. godine vodila borba građana, aktivista i umetnika za objekat vojne kasarne „Dr Arčibald Rajs“ u Futoškoj ulici. Čini se da se ovakvi fenomeni skvotiranja kod nas dešavaju svega par puta u deceniji na nivou države, iako gradovi obiluju napuštenim prostorima. Smatraš li da bi se ovakve akcije trebale češće dešavati?

Ne bih rekla da se dešavaju jednom u deceniji. Naprotiv, dešavaju se mnogo češće, ali ili brzo budu ugušeni ili nemaju adekvatnu medijsku pažnju, pa o njima ne saznajemo dovoljno. Takođe, česta izbacivanja ili gašenja ovih prostora obeshrabruju ljude da u sličnim akcijama učestvuju. Međutim, mnogo je važnije šta se iz tih akcija i susreta nauči odnosno izgradi, a to su svakako poverenje, međuljudski odnosi, solidarnost i zajedništvo.

Zajedno sa Ministarstvom Prostora si do sada delovala u istraživanju, osvajanju i reprogramiranju grada, od kojih je možda najuspešniji poduhvat bio Novi Bioskop Zvezda. Da li se od tada nešto promenilo u njegovom funkcionisanju i unutrašnjoj organizaciji?

Od kad smo osnovali Ministarstvo prostora bavili smo se urbanim politikama, modelima upravljanja i raspolaganja prostorom, participacijom u donošenju odluka… Kada nismo imali drugih mogućnosti (pregovori ili razumevanje vlasti za teme koje adresiramo) onda smo te modele sami pravili, kroz Inex film, Zvezdu, Magacin,… Međutim, daleko da je Zvezda najuspešniji poduhvat, naprotiv. Kroz taj primer sam naučila mnogo o međuljudskim odnosima, (prikrivenim) interesima i motivima, strepljenju, poverenju,… Mnogo više nego u drugim stvarima koje sam radila.

A Zvezda je nastala nakon duge, skoro trogodišnje kampanje „Bioskopi: Povratak otpisanih“ kojom smo adresirali temu nelegalnih privatizacija, prava bivših radnika – malih akcionara, pitanje prostora,… Nakon različitih akcija ispred bioskopa Balkan, Kozara, 20. Oktobar, itd. odlučili smo se da uđemo u Zvezdu i zajedno osmislimo buduće funkcionisanje sa mladim ljudima sa FDU-a, bivšim radnicima, studentima i zainteresovanim građanima. Uspeh Zvezde je što je ona snažno odjeknula (što je mesecima pre toga iscrpno pripremano), što je okupila brojne ljude, što je ponovo pokrenula pitanje nelegalne privatizacije i nepotizma, kao i pitanje prava bivših radnika ugroženih privatizacijom Beograd filma. Druga dobra stvar koja se desila nakon Zvezde, jeste politička opcija okrenuta ka levim politikama. Tu su se pojavili i okupili ljudi koji danas učestvuju u pokretima ili udruženjima kao što su Ne davimo Beograd, Asocijacija NKSS, SDU, Združena akcija: Krov nad glavom… Treće, šta se tu desilo i na koji način, dosta dobro oslikava dokumentarni film Senke Domanović „Okupirani bioskop“ čija je premijera bila 14. maja na Beldocs festivalu, a koji je dobio posebno priznanje direktora festivala za „vanredno uspešan sinematografski narativni izraz u potrazi za uređenim društvom i napretkom srpske kinematografije”.

U Zagrebu deluje „Projekt Ilica“ koji, uz podršku mnogih gradskih institucija, teži da reanimira prostore u jednoj od glavnih ulica u centru. Kako zadobiti takvu pažnju i podršku grada u našoj sredini?

Konstantnim radom, okupljanjem ljudi, izgradnjom mreže i poverenja, osmišljavanjem modela,… Zagreb je takođe redak primer grada (u konekstu ex-jugoslovenskih zemalja) gde je sproveden model civilno-javnog partnerstva u upravljanju prostorom koji je u javnoj svojini. Naravno, to se desilo posle skoro deceniju uloženog napora udruženja okupljenih oko „Pogona-Jedinstvo“, ali je svima nama poslužilo kao inspiracija i kao zanimljiv mehanizam koji može biti premenjen u drugim lokalnim kontekstima. Naime, civilno-javno partnerstvo predstavlja, između ostalog, novi upravljački aranžman koji reguliše pitanja moći, odnosa i odgovornosti.

Kako tumačiš temu ovogodišnjeg 16. bijenala arhitekture u Veneciji – „Freespace“? Da li je ovo prilika da skvotiranje i kod nas uđe u opšti diskurs među arhitektama?

Ne pratim venecijansko bijenale već par godina. Utisak mi je da su teme izuzetno aktuelne, da ne kažem goruće, i da zahtevaju snažno artikulisanu reakciju koja istovremeno izostaje (naravno ima izuzetaka). Da li je u pitanju nedostatak uvida ili znanja o tim temama u stvarnom životu, ili je u pitanju autocenzura i nedostatak hrabrosti da se na pravi način adresiraju, ne znam, ali mislim da nedostaju kritički osvrti i stvarne problematizacije tema u datom aktuelnom kontekstu.

Da li misliš da je vredno boriti se za grad iako su dosadašnje pobede retke? Da li je potrebno menjati strategije?

Da ne mislim, ne bih bila ovde gde jesam. I takođe ne mislim da su pobede retke, naprotiv. Strategije i taktike je neminovno prilagođavati i menjati. Sve i ukoliko procenimo da je neka situacija poraz, veština je iz nje naučiti i nastaviti dalje sa tim znanjem.

 

Iva Čukić je diplomirala i doktorirala u oblasti urbanističkog planiranja na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Usmerenje i oblast njenog istraživanja odnose se upravljanje i raspolaganje prostorom u javnoj svojini, kao i na tačke susreta institucionalnog, planskog i normativnog okvira sa oblicima neformalnih praksi, uradi-sam filozofije bavljenja gradom i samo-organizovanjem. Osnivačica je i članica je kolektiva Ministarstvo prostora.

 

Intervju će biti objavljen u predstojećem, šestom izdanju časopisa Tristotrojka.

Pripremili: Ivona Petrov, Igor Vukičević, Dragan Petrović
Fotografije: Luka Knežević Strika, belgraderaw.com, platforma 9.81