Tekst i fotografija: Teodora Sarić
Večnosti teži svaki čovek koji diše, a i njegov narod do poslednjeg svog izdisaja. I treba da teži. Jer večnost će reći da smo bili, postojali i koračali ovuda. Ona će svedočiti gromoglasno i snažno onoliko koliko smo i mi sami uspeli da sačuvamo o nama. To nas spaja i drži na okupu. Samo, jesmo li toga svesni? Svrha sada pustog, mračnog kompleksa skrivenog među gomilom šute, korova i krovova pokrivenih mahovinom koji je nekad bio užurbana košnica odumire. Svi smo digli ruke. Znate, kao kod dobre knjige potrošene korice. Ma koliko one na prvi mah deluju odbojno, onaj ko krene da čita prepoznaće njenu vrednost. Ali veliki je korak i napor zaobići predrasudu koji nam spoljni izgled nameće, iako svi mi samouvereno tvrdimo da nismo toliko površni. Zastanimo na tren, pogledajmo ispod korica, ispod kože i išarane fasade. Čak i sada kada su poslednji izdisaji sasvim blizu, to nam može vratiti kiseonik u pluća, vratiti tapšanje po ramenu da će sve biti bolje ako smo iole mudri i uporni. Treba znati da možemo i moramo dalje, jer svi ti naši preci i u većim nedaćama jesu. Još samo jedan korak barem, toliko se i od nas očekuje. Bez napretka život gubi smisao, zato hajde da napredujemo! Naš napredak će uz sve prošle napretke predaka našoj deci biti koren. Ne okrećimo leđa problemima već razmislimo u kom pravcu idemo. Ako ga pametno iskoristimo, svaki delić ovog vremena koje curi postaće večnost. Zapamtimo, još uvek se (p)okreće. I zauvek hoće.
na fotografiji: Kineska četvrt, napušteni industrijski kompleks u Novom Sadu.
