Autor: Fedor Jurić
Arhitektonski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Zamišljen kao alternativa za zapadnjačke modele masovnog hotelijerstva, Distrikt 777 istražuje obnovljive forme zajednice unutar teritorije neproduktivnog vremena. Dokolica, odmor i putovanja postavljaju diskusiju o pojmu privatnosti, segregacije, međuljudskih veza, eksploatacije okruženja i prostora, uobičajno prepoznato u kolektivnim smeštajima povezanim sa turizmom i hotelijerstvom. “Raj” za svakoga od nas predstavlja potrebu sprovođenja subjektivnih iskustava, ambicija i čežnji u objektivnu realnost. Ono konstruiše takozvanu “aktuelnu“, fizičku realnost iz perceptivne realnosti, tj. graditi stvarnost od iskustava. Reč “raj” povlači svoje korene iz staro-persijskog pojma pairidaeza, zatvoren prostor, koji se odnosio na prve persijske vrtove. Do promene u konataciju na Edenske
vrtove dolazi iz Hebrejske reči parádeisos, “vrt”.

Distrikt 777 je lociran između Beogradskog sajma i reke Save, on je istovremeno beskrajan i integrisan u siluetu grada, u kontinuitetu sa okolinom, ali u potpunosti diferenciran. Štapasta konstrucija, zelenilo, vodene površine, prozračan materijal opne i pokrenuto tlo se prepliću,
generišući beskrajno apstraktan horizont. Ono postaje impozantni demokratizovani prostor kao proširenje javnog mnjenja. On zahteva koheziju životnih prostora i posetilaca koji generišu ekosistem u kojem se socijalni aspekat poistovećuje sa unutrašnjom klimom i topografijom. Pijaca
kao tradicionalno mesto okupljanja i društvene interakcije u građanskom životu podstiče i vezuje predloženi poredak. Formira se društvena kuća, kolektivni spas javnog mnenja u ekspresivnom pejzažu, formirana između membrana i guste vertikalne vegetacije. 

Arhitektura ovde nije bazirana na imitaciji prirode, nego na samo-generisanom sistemu koji proizvodi konfiguraciju čija je geometrija i pojava dosledna specifičnim  sadržajima. Građa se u kontinuitetu sa prirodnim okruženjem manifestuje u svojoj savremenoj interpretaciji bazičnih humanih materijala. Ograničena kinetičkom strukturom, koja reaguje na geometriju unutrašnjih sadržaja, kao i pritisak spoljašnjih uticaja. 

Utisak zatvorenog prostora prekrivenog opnom je prevaziđen prostranim pejzažom cveća i loza koje rastu u izobličeni i prijatni pokrivač “svilenih” polja i šuma, pretvorivši postojeći ekosistem u nepoznato izvanredanu floru i faunu. Umesto zidova, privatnost je ostvarena distancama i vegetacijom između njih. Ono predstavlja filter savremenog društva, napajanjem nusproizvodima gradske infrastrukture ono ovekovečava svoj opstanak.

“Izvan regularne vreve života, može se udaljiti od različitosti “stvarnog“ život, bez podvrgavanja novoj odluci koja bi ograničila celokupnu sferu važnosti tih odluka. I na ovaj način osoba može da nestane u neodređenoj praznini, bespomoćno sveden na “člana društva kao takvog“ koji stoji izlišno sa strane i, igrajući se, opija. Ovo poništenje zajedništva, već samo nestvarno, tako ne vodi gore ka stvarnosti, već više klizi dole ka dvostruko nestvarnoj mešavini na izgled jednakih atoma od kojih je java sastavljena.”
– Zigfrid Krakauer

“Podzemlje” Distrikta 777 afirmiše privatne i humane aspekte savremenog bivstvovanja. Prožimanje kripti u složenom sistemu valovitih zatamljenih prostorija, bogatih asocijacija na prirodu, povremeno se ističe prirodno svetlo, kao priprema za ulazak u senzualne i tople gornje vrtove. Prelivajući se kroz valovite prostorije, nagoveštuju se dopunski sadržaji hotela, ne ometavši “nebeski svod” iznad sebe.

”Osoba koja besposleno sedi je savadana neizvesnim zadovoljstvom u posmatranju sveta koji sam sebe stvara, i čija svrha se oseća bez povezivanja sa bilo kakvom predstavom o svrsi.”
– Zigfrid Krakauer