Autor: Darko Vukić, Beograd
U objektima montiranim za izložbu Torture Concrete, prirodni i industrijski materijali izmešani su poput hibridnih vrsta stvorenih procedurama karakterističnim za nauku koliko i za umetnost. U najširem smislu, Mulenov projekat pokušaj je ponovnog povezivanja umetnosti sa drugim modusima mišljenja. On teži eksperimentalnoj disekciji i re-kombinaciji, što je na ovoj izložbi najočitije kod objekta Tête-à-Cul (doslovno: Head-to-Ass, 2014), gde je sintetička i požutela koža zategnuta kroz šupljine životinjske lobanje.
Posmatranje skorijih Mulenovih radova uključuje, ne samo gledanje, već i pokušaj stupanja u dubinu unutrašnjosti objekta, prisustva ili materijala; stupanja u centar. Nastojanje da se pri-stupi nečemu nasilnom, komplikovanom ili stranom, i to jedinim dostupnim načinima: spekulacijom, imaginacijom, iskustvom, logikom […] u eri inercije potvrđivanja, mehurova opšte saglasnosti, post-faktografskog izveštavanja i emotivno vođenih politika. Stupili smo u trenutak polarizacije i fantazije sa kavernoznim etičkim i političkim podelama, koje povremeno deluju nepremostivo. Određena dela nude upravo materijalnu realizaciju ovog problema, predstavljajući afektivne praznine koje su istinski nedostupne. Na primer grupa Tronches / Tormented Guard (2014) koju čine: betonski odlivci zapečaćeni u lica halloween maski od lateksa, izvrnutih naopačke u hermetične objekte. Pogled se fiksira na jednu od njih, na dva reda zuba čudno protrudiranih, otisak naizgled uzet sa druge strane seta zuba. Pogled sada pokušava da se zavrti naopako. Ova senzacija izvrtanja veoma je značajna za grupu ovih čudovišnih lica, kojima bira segmente za sitna formalna invertovanja planova iznutra-spolja. Žan-Luk Mulen praktikuje apstrakciju u davno zaboravljenoj tradiciji, u kojoj je procedura apstrakcije evoluirala kao snaga misli koja razlama materiju i pruža inerciji umno poverenje koje određuje trajektorije misli i imaginacije. Ova tradicija predstavlja istoriju razvojnih alata mišljenja i tehnologija neophodnih za njegovu samo transformaciju, na nivou opšte strukture kao i na nivou omogućavanja naročitih modusa mišljenja.
Autor smatra da su njegove slike i objekti zapravo alati, predmeti za upotrebu: pre svega praktične stvari. On nas upućuje na osnovnu ideju alata,koju opisuje kao: oslanjanje tenzija implicitnih materijalima, delovanjem i trpljenjem delovanja; naglašavajući važnost manipulativnosti u svojoj enigmatičnoj i eklektičnoj praksi, kako je juke-box art magazini određuju. Njegovi 3D radovi ne mogu se jasno indeksirati, a njihov korpus otkriva ogroman produkcijski varijetet. On insistira da ih zove objekti a ne skulpture. Grupiše ih pod nazivom Opus, koji predstavlja intenzivnu istragu formalnih mogućnosti savremene fotografije, slike i skulpture. Fabrički objekti, foto serije dokumentarnog tipa i crteži u izložbenim instalacijama postavljaju se bez očiglednog tematskog, vremenskog i materijalnog povezivanja. Radove tretira kao produkte: terminom koji povezuje njihov proizvodni status sa priznanjem njihove komercijalne vrednosti i modusa cirkulacije. Razlikuje svoje objekte i slike na sledeći način: Zidne slike igraju na kartu reprezentacije, dok objekti računaju na svoje prisustvo. Sada, razlika između objekta i njegovog prikaza biva zamućenija. Većina savremenih objekata su post-fotografski, digitalno dizajnirani, softverski montirani artefakti: postoje kao slike i pre nego što postanu objekti. On izjavljuje: Ideja je jednostavna; ako se lebdeće mentalne slike u predmete, onda one više ne plutaju, već postaju čitljive. Moj rad se često zasniva na ovome: na davanju konkretne egzistencije mentalnim slikama.
Mulenova produkcija, uzeta u celosti, reflektuje prirodu umetničkog rada i rada kao takvog. Jedan video beleži radni period u internacionalnom centru za staklo u Marselju (CIRVA, Marseille), on prikazuje tim duvača-stakla koji manevriše, obrađuje i hladi ove topljene mase, sa velikim naporom da ih proširi u transparentne balone poput kupole. Trobojni stakleni čvor, Blown Knot 632 Borromean, Varia 03 i objekti poput ovog, oslanjaju se na osetno prisustvo rada – kao evidencije manuelne ili digitalne transformacije sirovih materijala u proizvode – dok slike na zidu računaju na svoju reprezentativnost, kao što je već rečeno. Pristup je ovde određen kao trajno ispitivanje odnosa forme i misaone apstrakcije, budući da je potencijal formalnih varijacija neodređen. Metod pravljenja objekata i slika predstavlja jasno distanciranje od kanona i tipologija medija umetnosti.
Mulen je pragmatičar koji vidi objekte i slike kao alate za otkrivanje socijalnih ili prirodnih fenomena, a radni metod kao seriju protokola. Primarna briga ovde, jeste ta veza između objekta i slike, ali tu je takođe i telo – pre-rođenoili već-mrtvo, ljudsko i životinjsko, u celosti i u fragmentima, umanjeno, alegorijsko, karnalano, groteskno ili klinički precizno… Ova pre-okupacija telom potekla je, delom, iz Mulenovog poznanstva i saradnje sa Majklom Žurnijakom (Michel Journiac), začetnikom francuskog Body Art pokreta sedamdesetih.
Bronzani i stakleni čvorovi, glave od cementa i nekoliko fotografija mogu na izložbi delovati naizgled nepovezano, ali oni jesu ujedinjeni, upravo radnom paradigmom topologije i dinamičkih sistema koje Mulen naziva protokolima. Ovakav operativni modus omogućava specifičnu vrstu zapetljanosti između producenta–produciranja– i produkta, koja između umetnika i njegove imaginacije nailazi na volju materijala i umetničkog dela. Praćenje protokola, ili određenih autonomnih smernica, podrazumeva delovanje u skladu sa ramifikacijom prelaza misli u materiju, u potrazi za integritetom u varijaciji, i za prilikama da učestvuje u varijacijama na osnovu njihove fundamentalne nepromenljivosti, odnosno, invarijantnosti, piše u pratećem eseju Reza Negarestani.
Čvor predstavlja fiksaciju u određenom stanju kondenzacije. Predstavlja stanje napetosti, kompleks, zamršenu nejasnu situaciju i vrstu mentalnog lavirinta, kroz koji se prolazi do raz-rešenja. Angažovanjem fizičko-matematičkog entiteta – čvora, kao protokolaza konstrukciju – Mulen je transcendirao konvencionalni pogled na umetnost, ponovo otkrivajući zadatak u njenoj moći da prerasporedi i destabilizuje konfiguraciju relacija između razumevanja, imaginativnosti i otelovljenja, što otvara prošireno polje nedoumice. Međutim, ovaj prostor nedoumice je generativan – zahteva nove strategije i proizvodi mogućnosti za orijentaciju misli. On reaktivira apstrakciju kao umetnost prevođenja, odnosno činjenja međusobnih perturbacija misli i materije razumljivim, organizacijom prostora kroz koji su izražene njihove dotične snage. Putem logike čvora, konačno je moguće postaviti formalnu surovost misli, nazad u domen karnalnog, bilo darivanjem transcendentalne torture apstrakcije mesom ili dopuštanjem telesnom da zrači apstraktnu nelagodnost geometrijskog tela umetnosti. Čvor je apstraktna tortura postala mesom. Ali meso-glava, konkretizovana ili betonska (concrete) maska-jeste čvor napojen različitim gustinama apstrakcije. Povezivanjem sebe sa sobom, čvor odbija da bude poništen. Registruje sebe kao novu intuiciju za misao determisanu da se transformiše, izlaganjem sebe izrazima razumljivosti materijalnog područja, i praćenjem novih protokola mišljenja u kome se pravila misli i zakoni prirode sudaraju, drugi utiskuju sebe na prve.
Mulen sprovodi emancipatorsku proceduru oslobađanja misli iz kandži bilo kog spoljašnjeg uzroka koji bi mogao da je odredi. Zadatak apstrakcije u ovom scenariju, prema Rezi, jeste da oslobodi virtuelni subjekt – određenu snagu misli. Spomenuti bronzani čvorovi postavljeni su uz staklene u jednoj sobi. Dok god se protokola čvora tiče, može se obavezati prostor imaginarnim kanapom ili duvati pokretna tačka-stakla, i u oba slučaja će proizvesti čvor. Za njega, ono što razlikuje bronzani čvor od staklenog čvora, jednostavno je stvar praćenja protokola uz različite zbijenosti, ili gustine prostora: implodirao i eksplodirao, kontrahovan i dilatiran. Odlivci betonskih glava su još jedna varijanta čvora, u njegovoj potpuno kondenzovanoj i jednostavnoj formi od samojedne zaokružene –petlje površine. Na ovaj način poništavaju se dualiteti unutra – spolja, negativnog i pozitivnog prostora, apstraktnog i konkretnog. Dalje, on destabilizuje i poigrava se sa starim umetničkim žanrovima portretisanja, kao i sa vrstama spomenika. Na primer, kupovinom fleksibilnih plastičnih maski, raznih likova i karaktera izpopularne kulture, izvlačeći ih iznutra-napolje, neutralizujući njihove karikaturalne reprezentacije livenjem betona u odgovarajuće otvore, dok dva materijala pri ruci, ne nađu neku vrstu uznemirenog ekvilibrijuma. Kao i rezanjem klasičnih stilova skulpture ili spomenika, u različite grupacije tih dobijenih režnjeva. Ovi betonski rokoko komadi, na prvi pogled, grupa aktova i faunova, deluje trošno i autentično. Onda, primećujemo način na koji je prosekao kroz ove figure i spojio ih zajedno u neobične sklopove. Svi delovi livenog i sečenog tela, spojeni su zajedno manijačkim montiranjem psiho-reza netradicionalne forme. Betonska glava vuka takođe je presečena na dva dela, tako da joj se vidi lobanja utopljena u beton. Kombinacija betona i kosti upotrebljena jei kod objekta pod nazivom Arthur (2010), spoja ljudske lobanje i betona koji deluje poput kacige ili VR naočara. Mulen pravi ovakve montažne radove, jer se njegova čulnost i nestrpljenje susreću na stimulišuće i uznemirujuće načine. Svo sečenje i remiksovanje oslobađa nove potentne slike.
Radovi sa izložbe Larvae and Ghosts, inspirisani su Remboovim Samoglasnicima, izvorom seckane slikovnosti, koji vode do jednog drugačijeg dekodiranja. Ova izložba je prema Mulenovim rečima: kao i uvek eksperimentalna. Kaže da ne pokušava da proizvede efekat, već pokušava samo da misli, a mišljenje je apstrakcija. To je proces mišljenja o tome šta može da evocira, angažuje i pospeši interpretaciju, a interpretacija u njegovom slučaju zauzima prostor agitacijom. Na ovoj izložbi, suštinski sam načinio neke apstraktne gestove, ali aplicirane na figurativne objekte. Glavno pitanje je – od kakvog je značaja rez? Šta znači uklopiti se u svet kulture? Uzeli smo različite objekte,kao što su baštenske skulpture, liveni skeleti i plastični nameštaj, i napravili rezove na njima kako bi ih uklopili jedne sa drugima, u konkretnom smislu.
Secesijski čvor 5.1 je site-specific intervencija Žan-Luk Mulena u prostoru galerije bečke Secesije. Drvene letve, obojene crnom i neonsko žutom, formiraju čvor u prostoru koji angažuje arhitekturu u dijalog, dok uspostavlja prostorsa različitim osobinama u kojem predstavlja dodatne radove. Uvojita drvena traka prostire se preko zidova, plafona i podova, prelazeći sebe ukupno pet puta – ovo petostruko ukrštanje referisano je brojem 5 u naslovu. Drvena traka strukturiše galeriju i deli u segmente različitih prostornih kvaliteta u kojima smešta objekte nastale i na licu mesta. Alternacija crne i žute generiše izrazito hipnotičan ritam koji je pojačan različitim dužinama drvenih elemenata i kvalitetom boje i materijala. Svaki ćošak, svaki element, razvučen u sekcijama prostora, predstavlja specifičan konstruktivni problem koji poziva na pojedinačno rešenje. Crni delovi drveta duguju svoje bojeno zasićenje i intezivan sjaj duplom premazu katranske boje, dok je zračenje žutih elemenata usledilo smelom upotrebom neonske boje, a žuta uvek zračenjem prelazi svoj okvir. Posmatrane zajedno, one su vrlo upečatljiva a samim tim i veoma efikasna kombinacija boja u tipografiji. Većina ovih objekata zamišljena je posebno za Secesiju i odnose se na prebojene slike iz novina, Brèves – njegove umetničke knjige koja će biti objavljenau okviru izložbe i tako ćečiniti program koji se oslanja na prikazane objekte koji se šire u misterioznom i efemernom nizu sa poljima ispresecanim prostornim čvorom.
Matematička funkcija čvora kao i njegov simbolički značaj – bili su neprekidan interes u Mulenovoj umetnosti. On prevodi teoriju čvora, matematički sistem za opisivanje složenih tj. zapetljanih situacija u umetnost, sa nastojanjem da se bavi njegovom kompleksnošću. Kako sam zapaža: polje umetnosti, daleko je od toga da bude mirno, ono jeste zona konflikta: svako umetničko delo implicira „da“ i „ne“, dok je posmatrač izazvan da definiše svoju sopstvenu poziciju. Čvor na Secesiji prividno organizuje prostor, ali ultimativno on je metafora. Međuodnos arhitekture i čvora opisan je kao odnos sluge i gospodara. U završnim tumačenjima ipak je sloboda ta koja je najviše u pitanju. Ljudsko telo i njegovo odsustvo, zapremine, površine i granice – povratni su motivi.
Posledičnost svake tenzije, pa bila ona kognitivna, libidinalna ili politička, počiva na svom potencijalu za apstrakciju, na uzbuđivanju i stabilizaciji novih formi koluzija između razumevanja, efektivne artikulacije razumljivosti i ponašanja materijala. Ali sama apstrakcija, prostor je maksimalne tenzije. Međutim, ovo je tenzija koja prethodi bilo kom libidinalnom, socijalnom ili političkom narativu, u svakom slučaju može biti implementirana i postavljena u pokret, u različite kontekste i u skladu sa njihovim posebnim pravilima i zahtevima. Upravo je tenzija apstrakcije ono što Mulen traži da istakne i reaktivira unutar bilo kog okvira ili narativa, bio on politički, libidinalni ili matematički.
Jean-Luc Moulène (1955) je francuski umetnik koji predstavlja svoj rad od druge polovine osamdesetih godina. Studirao je na Sorboni (Aesthetics and Sciences of Art).
Izvori:
– Vivian Sky Rehber, Art of Work, Jean-Luc Moulène’s enigmatic responses to creativity and labour, Frieze, Issue 182, October 2016.
– McLean- Ferris, Laura, Conflicts of Interest. Flash Art, October 2016.
– Jonathan Jones, Jean-Luc Moulène review – who knew French art could be so funny?, The Guardian, 14 April 2016.
– Mitch Speed, review Jean-Luc Moulène, Frieze, Issue 168, Jan-Feb 2015.
– Reza Negarestani, Torture Concrete: Jean-Luc Moulène and the Protocol of Abstraction, Sequence Press, New York, 2014.
– Gerbran, Ž. Ševalije, Rečnik simbola, Kiša/Stylos, Novi Sad, 2004.
Internet izvori:
https://frieze.com/article/jean-luc-moul%C3%A8ne-0?language=de
https://www.secession.at/en/exhibition/jean-luc-moulene/
http://purple.fr/diary/an-exclusive-interview-with-french-artist-jean-luc-moulene-on-his-new-exhibition-larvae-and-ghosts-at-thomas-dane-gallery-london/
https://www.youtube.com/watch?v=RYrIRG-OF88
Izložbe pomenute u tekstu:
Secession Vienna, Jean-Luc-Moulène, The-Secession-Knot (5.1), 2017.
Thomas Dane Gallery, Jean-Luc Moulène, Larvae & Ghosts, 2016.
Miguel Abreu Gallery, Jean-Luc Moulène, Torture Concrete, 2014.
Biografija:
Darko Vukić (1992). Vizuelni umetnik, diplomirao Slikarstvo i Transmedijska istraživanja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2016. godine, u klasama profesora Dejana Grbe i Milete Prodanovića. Trenutno je na postdiplomskim studijam na istom fakultetu. Bavi se tekstualnim eksperimentacijama, poput teorijske-fikcije, pored toga i načinom na koji se ti tekstovi mogu vokalno izvesti kroz softversku transformaciju u halucinatorno-prostornu soničnu instalaciju pod nazivom Fables. Svoje tekstove i vizuelne intervencije objavljuje u katalozima i časopisima. Kurator Prosthetic paviljona trećeg izdanja The Wrong bijenala digitalne umetnosti 2017/18. Aktivno izlaže i predstavlja svoje radove i na festivalima ekspeimentalnog filma i animacije u zemlji i inostranstvu.
