Brutalizam i renesansa – Intervju sa Jovanom Radujko ⋆ Tristotrojka

Intervju pripremila: Jovana Nikolić

Iako smo svesni da je Novi Beograd odavno prestao da ispunjava funkciju „betonske spavaonice“, kako je nazivan decenijama nakon izgradnje, njegova popularnost među beograđanima i dalje proističe uglavnom iz praktičnih i ekonomskih, a ne toliko estetskih razloga. Ipak, sredinom prošle godine na društvenim mrežama osvanuo je profil Brutalizam i renesansa u okviru kojeg arhitekta Jovana Radujko crtežima modernistčke arhitekture donosi nov, drugačiji i na neki način „romantičniji“ pogled na Novi Beograd. Projekat Brutalizam i renesansa je nastao spontano, uz pomoć i na nagovor Jovaninih prijatelja i dečka, a zainteresovana publika je ubrzo poželela da crteže novobeogradskih blokova i građevina naruči ili ponese na majicama i cegerima. Od stambene namene, preko inspiracije za umetnička dela, do printova na upotrebnim predmetima, novobeogradska brutalistička arhitektura je prešla zanimljiv put zahvaljujući talentu i trudu ove devojke zaljubljene u svoj „kraj“, o čemu ćete više saznati u intervjuu koji sledi.

■

S obzirom da si odrasla na Novom Beogradu sigurno si primetila promenu koja je poslednjih decenija nekadašnju „betonsku spavaonicu“ preokrenula u jedan od najpopularnijih delova grada. Da li se arhitektura prilagođava ovim socio-psihološkim promenama stanovnika Beograda, ili ona zapravo diktira nove trendove stanovanja i potražnje?

Čini mi se da se to dešava uzajamno. Kada je u pitanju ovaj nagli „bum“ izgradnje velikih šoping centara mislim da je tu presudan ljudski faktor. Delta Siti i Ušće šoping centar na neki način grade dobar deo Novog Beograda. Pogotovo Delta jer je taj kraj pre izgradnje tržnog centra bio pust, a od tada se uveliko i ubrzano gradi. Meni je lično neprirodno da neko želi da živi u Belvilu, ali mislim da se ljudske potrebe okreću u tom pravcu.

Kad smo kod Belvila, šta misliš o tome da se ulicama daju nazivi cveća, ili upošte neka piktoralna obeležja, umesto onih klasičnih?

Zanimljivo mi je, ali mislim da nije najlakše za snalaženje. Simpatično mi je i lepo kada je u pitanju jedan zatvoreni blok stambenih zgrada, bez previše saobraćaja, ali nije praktično ako se u tim zgradama nalaze firme ili institucije koje treba pronaći.

U kom bloku živiš (ako nije tajna) i da li imaš omiljenu zgradu u “kraju”?

U bloku 3. Nisam do sada uspela da definišem šta mi je u kraju omiljeno. Postoje neke zgrade koje su mi iz ličnih i emotivnih razloga drage i možda bih izdvojila SIV 3 jer je moja mama radila tamo i kada sam je kao mala posećivala na poslu ta zgrada mi je uvek izgledala kao svemirski brod zbog narandžastih stakala… Geneks mi je veoma drag jer je on znak da se vraćam kuci, u Beograd. Ali više mi je stalo do celokupnog ambijenta nego do pojedinačnih građevina.

Čini mi se da se arhitekturom Novog Beograda više oduševljavaju stranci nego lokalno stanovništvo. Da li se to dešava zbog “kolektivnog sećanja” kojim uz umetničko/arhitektonsko delo vezujemo i određenu (negativnu) emociju o sistemu u kojem ono nastaje?

Moj lični utisak je da je domaća brutalistička arhitektura više eksponirana u inostranstvu nego kod nas. Jugoslovenska arhitektura je vrlo zanimljiva i jedinstvena i stranci su to uspeli da prepoznaju. Verovatno zbog rastućeg trenda okretanja ka brutalizmu, vidim da oni više žele da je istaknu i da se njome bave, a mi je uzimamo zdravo za gotovo jer tu živimo i nismo toliko ni svesni njene vrednosti.

Što se tiče sistema, ja iz mog iskustva ne mogu da govorim o tome. Još nisam upoznala ljude koji su kivni na zgrade, ali mislim da je za negativne komentare presudniji estetski doživljaj.

Ljudi često smatraju da je posleratna arhitektura ovih prostora nema istu vrednost kao ona iz prethodnih epoha. Šta misliš, da li je to zbog nedostatka fasadnog ukrasa ili pak zbog nedovoljne vremenske distance?

Ti ukrasi nekada jesu predstavljali luksuz i raskoš, ali pre će biti da je u pitanju nedovoljna distanca. Ipak, neko ko je poput mene ceo život proveo na Novom Beogradu nema problem sa tim. Verovatno bi nam svima odgovarao veliki stan na Dorćolu, sa visokim plafonom, ali mislim da je Novi Beograd i više nego dovoljan za jedan normalan i udoban život.

Uprava Carine / SIV 3 / Blok 23

Ko su najbolji hroničari života na Novom Beogradu (osim tebe) i šta bi preporučila ljudima iz drugih gradova da pogledaju/poslušaju/pročitaju kako bi dobili uvid u dušu ovog dela grada?

Fotograf Ivo Eterović ima knjigu fotografija Novog Beograda, doduše dosta starijih, nastalih pre 20-30 godina, koju ja lično veoma cenim i volim. U ovom trenutku mislim da su pravi nosioci svega toga mediji i da se sadržaj poput mojeg pojavljuje isključivo na društvenim mrežama. Ne bih upirala prstom ni u koga, ali pratim profile i stranice koji se bave estetikom Novog Beograda koji su pravi pokazatelji sadašnjosti koja se odigrava na tom prostoru. U ljudima moje generacije vidim potrebu da prikazuju Novi Beograd na svoj način – to su obični ljudi koji na društvenim mrežama dele kako vide i šta osećaju prema svom kraju.

Crtaš rukom, moram priznati, izvanredno precizno, ali takav crtež ipak dosta ublažava oštre konture arhitektonskih ostvarenja. Da li se u crtežu slobodnom rukom gubi deo brutalizma ove arhitekture?

Možda se preciznost forme izgubi u crtežima, ali mislim da ja vrlo precizno prikazujem građevine i veoma pazim na ritam i detalje zgrade. Da crtam lenjirom to bi bila fotografija zgrade, ovako ja u crtež unosim svom odnos i emociju prema onome što prikazujem. Priznajem, moguće je da sve to malo umekšam.

Ovo nije bila kritika, već mi se čini da dosta romantizuješ zgrade i da ljudi koji vide tvoj crtež pomisle „vau, ovo je bas lepo“, a ne pomisle to kad vide samu zgradu.

To jeste, dosta ljudi mi je reklo nešto slično, pogotovu oni koji su „hejtovali“ Novi Beograd i pričali da je tu sve sivo i sve isto, da ne mogu da se snađu… I oni su pronašli nešto lepo u njemu nakon što su videli moje crteže. Verujem da se to dešava i zato što crtežima prenosim deo svoje ljubavi prema Novom Beogradu.

Koje građevine je bilo najteže preneti u crtež, i zašto?

Blok 23! U njemu ima zgrada sa neverovatno kompleksnim fasadama, a taj blok je jedan od najboljih primera arhitekture brutalizma. Crtala sam kadar u kojem se vidi dugačka horizontala, jedna zgrada je u perspektivi, a u pozadini se vide soliteri sa nenormalnim brojem spratova. Komplikovano je bilo to što u ovom bloku zgrade imaju mnogo «ukrasa» i pregiba na fasadama tako da ga više nisam crtala, ali planiram da mu se u nekom trenutku posvetim ponovo. Vremenom sam se izveštila i od crteža veličine 10 puta 10 cm prešla sam ne veće, skoro A4 formate, tako da mislim da je vreme za novi blok 23.

Od ostalih – dosta su teški blokovi 61, 62, 63, 64 zato što imaju stepenaste fasade. Pošto ja tamo ne živim i nisam ih gledala svakog dana, sa fotografije je teže bilo shvatiti šta se sa čim poklapa, a meni je veoma bitno da predstavim pravi broj spratova, prozora i da ništa ne radim napamet. Ali kada jednom upoznam i nacrtam neku zgradu ostane mi u memoriji njen sklad i raspored pa svaki naredni crtež biva sve bolji i bolji.

U istom stilu, ali ne za Brutalizam i renesansu, radila si i prikaze Novog Sada. Da li si i tu predstavljala brutalističku arhitekturu i kako je bilo predstavljati drugi grad?

Teško… Šalim se. Na primer, njihov Liman je naš Novi Beograd, on mi je bio prezanimljiv i vrlo sam ga lako nacrtala. Bilo mi je zanimljivo i da crtam i Katedralu, koja je glavni simbol grada, i Gradsku kuću, jer imaju puno detalja koje sam ipak uspela da ukombinujem u svoj stil. Bilo je izazovno, ali ne mogu da kažem da bih sve te zgrade ja sama izabrala da nacrtam. Mali problem je bio i taj što ne poznajem dovoljno Novi Sad, u većini naselja nikada nisam bila pa nisam imala emocije koje bih unela u crteže, iako su oni tehnički dobro ispali.

Blok 45-61 / Blok 62 / Blok 70

Šta određuje boju neba nad crno-belim konturama zgrada u tvom bloku?

Kada sam krenula da crtam insistirala sam na crno-belom crtežu. Onda sam u jednom trenutku radila na krupnijem kadru sa manje detalja i imala sam potrebu da ubacim boju pa sam obojila zgradu. To mi se svidelo, ali je previše ličilo na fotografiju. Prva slika sa nebom u boji bio bioskop Jugoslavija kod starog Merkatora. I to je bio jednostavan kadar koji je zahtevao boju jer nije imao dovoljno detalja pa sam ubacila narandžastu koja me je asocirala na vreme koje sam tu provodila sa društvom. Kada sam okačila taj crtez na mreže napisala sam “Usudila sam se da stavim malo boje” i dobila sam mnogo pozitivnih komenatara. Od tad sam dozvolila sebi da prema ličnom osećaju ubacujem boje. Uz određene kadrove imam asocirajuće boje koje apsolutno jedine mogu tu da stoje i mislim da je boja samo još jedan sloj mog ličnog doživljaja svega toga. Primetila sam da imam periode žute – žuta je nekako srećna boja.

Da li ti ljudi traže da promeniš boje na crtežima koje naručuju, i da li ti to teško pada?

Teško mi pada kada mi traže svetlo plavu jer je to boja neba (ja se sada izvinjavam svima koji su mi to tražili). Ali ako obojim nebo u plavo onda mogu da obojim i zgrade u sivo a drveće u zeleno i da osnovna ideja izgubi poentu.

Gledajući tvoje crteže (možda i više nego same zgrade) primećujem koliko prozora postoji na jednoj tipičnoj novobeogradskoj zgradi. Da li su prozori ogledalo duše jedne zgrade? Da li te nekada zainteresuje šta se iza njih dešava, dok ih prenosiš u blok?

Mislim da prozori donekle jesu duša zgrade, oni daju ritam i dinamičnost fasadi. Kada sam crtala solitere u Novom Sadu bilo mi je fascinantno koliko je tamo bilo spuštenih roletni. Zanimljivo mi je i to što po prozorima tačno može da se uoči odakle dokle se prostire koja stambena jedinica. Simpatično mi je i kada vidim osobu na prozoru ili terasi. Ne crtam takve stvari, ali mi je zanimljivo da vidim stanara koji tu živi. Ne zanima me previše šta se dešava unutar zgrade već ono između unutrašnjosti i spoljašnjosti, fasada, pojas koji ja zapravo crtam.

Koje građevine se najbolje prodaju – kao printovi?

Geneks, apsolutno, jer je najprepoznatljiviji. Njega bi kupili i ljudi preko reke. Onaj pogled ka Carini gde se vidi novi most. Rekla bih da su ta dva među najprodavanaijima jer su najprepoznatljiviji. Zatim blokovi 45 i 70.

Društvene mreže, preko kojih plasiraš svoj sadržaj, svakako puno utiču na život savremenog čoveka. Koliko one rade u korist umetnosti i arhitekture i da li postoje neki neiskorišćeni potencijali po tom pitanju?

Mislim da je u ovom trenutku sve na društvenim mrežama i da hteo – ne hteo moraš da budeš na njima. Definitivno rade u prilog umetnosti jer umetnicima nude jedino sigurno mesto na kojem mogu da izlože svoj rad, to je mesto odakle se počinje, gde se plasira nešto sa ciljem da dopre do većeg broja ljudi. Sad, arhitektura je malo drugačija priča ali i njoj mreže idu u korist jer kad si na netu – postojiš. Ja nisam toliko ni vična reklamiranju na mrežama, ali shvatam da ih u ovom vremenu treba iskoristiti jer nude puno mogućnosti. Sve što se desilo sa mojim projektom Brutalizam i renesansa desilo se preko mreža.

Šta bi preporučila posetiocima iz drugih gradova da obiđu u (Novom) Beogradu?

To mnogo zavisi od njihovih afiniteta. Ja bih svakome rekla da na Novom Beogradu samo šeta kuda poželi. 23 blok bih izdvojila kao reprezentativni blok zbog brutalističke arhitekture, Geneks jer mislim da je baš “vau” stati ispod Geneksa i pogledati gore. Kej ka Zemunu je isto lep za šetnju, ali ipak ne bih birala, rekla bih: šetajte i videćete nešto što će vas zainteresovati. Tako i ja postupam u drugim gradovima, najlepše mi je da šetam svuda i doživim grad na svoj način, umesto da trčim na najpoznatije turističke lokacije.